Legenda kaže da je divlji momak, nemušti Kaspar Hauser jednog dana ušetao u grad Nirnberg znajući da izgovori samo jednu rečenicu. U Handkeovoj verziji ona glasi: „Hteo bih biti kakav je nekada bio neko drugi“, a Kaspar postaje primer naivnog divljaka, tabula rase na koji društvo kroz jezik i norme ponašanja vrši poguban uticaj.
Prema rečima nagrađivanog reditelja Miloša Lolića, koji je stekao zavidnu reputaciju u Srbiji, ali u Austriji i Nemačkoj, Handkeova verzija „Kaspara“ spada u radikalnije obrade nemačke legende. Napisana šezdesetih godina, ova predstava obeležena je kao anti-drama jer se oslanja na nasleđe avangarde, od dadaizma do drame apsurda…
„Mi često igramo na sigurno, postavljamo dramske tekstove, hranimo publiku dramskim nasleđem. Ovo je prilika da se sve preispita, da se istraže druge strane pozorišta i to me je inspirisalo da na scenu postavim baš ovaj tekst“, kaže za Sputnjik reditelj predstave Miloš Lolić.
O mučenju govorom i zloj moći jezika
Komad koji bi se ujedno mogao nazvati i „mučenje govorom“, Handkeov „Kaspar“ zaokružuje ciklus dela započetih sa „Psovanjem publike“ o zloj moći jezika. Kada se pojavila na nemačkom jeziku krajem šezdesetih godina, ova drama pozdravljena je u Evropi kao „predstava dekade“ i predstavlja jedno od najznačajnijih dela nemačke književnosti posle Drugog svetskog rata.
„Koliko god rušeći dramsko nasleđe, Handke se itekako drži dramskih postulata. Za početak uzima junaka iz legende, daje naslov tekstu po glavnom junaku što je konvencionalno. U tom klinču između anti-dramskog i konvencionalnog otvara se značenje ovog teksta i novi svet koji podseća na našu stvarnost, a koju nije lako definisati“, kaže Lolić.
Počevši od mita o odraslom čoveku koji ne poznaje jezik i spoljne uticaje, Hankeov „Kaspar“ pretvara se u komad koji ispituje svrhu jezika, društva, znanja, spoznaje. Lik Kaspara tumači Miodrag Dragičević koji je za potrebe ove predstave morao da zaboravi sve što je znao i naučio da bi postao „nemušto dete“.
„Dosta je teško bilo lišiti se svega što znaš o glumi i dikciji, svega što su nas učili na fakultetu. Međutim, mislim da sam otkrio kutke za koje nisam ni znao da u meni kao glumcu duboko postoje“, objašnjava Miodrag Dragičević.
Život u formiranim kalupima
Handkeov tekst govori o Kasparovoj nevinoj potrebi za prilagođavanjem i prihvatanjem i društvu koje nagrađuje život u unapred formiranim kalupima, a osuđuje autonomiju, individualnost.
„Handke priča o tome da je sloboda u tome da saznaš doživljajem, a ne pričom. Na jednoj probi setio sam se reči iz detinjstva šta smem, šta ne smem i shvatio sam da mi odrastamo u normama. Svako može da se poistoveti sa ovim dečakom, čovekom, pronađe paralele kako učeći, napredujući i sami upadamo u zamku“ smatra Dragičević.
Prema rečima reditelja, mladi Dragičević zajedno sa ostatkom ansambla, ovu predstavu nosi na leđima.
„Drago mi je što me JDP zove za različite uloge. Takve prilike ne dešavaju se na filmu i televiziji kada ste u kalupu, igrate slične likove, a znate da možete da ponudite mnogo više. Siguran sam da će ’Kaspar’ Miloša Lolića biti odskočna daska u razvoju mog glumačkog bića“, ističe Dragičević.
Predstava iz ovog vremena
Iako se opire definiciji vremena i prostora dešavanja radnje, umetnički direktor JDP-a, Gorčin Stojanović tvrdi da je ovo bolno aktuelna predstava.
„Na sasvim netransparentan način ovo je predstava iz ovog vremena, za ovo vreme, za ovaj trenutak“, tvrdi umetnički direktor JDP-a.
„Ideja jeste da se oko Kaspara sazida svet koji može, ali ne mora da podseća na naš svet. On se možda dešava danas, moguće je da će se desiti sutra, a verovatno će se desiti prekosutra“, zaključuje Lolić.
U predstavi igraju Miodrag Dragičević, Nikola Rakočević, Anđelika Simić, Sanja Marković, Petar Benčina/Radovan Vujović i Miloš Samolov. Dramaturg je Periša Perišić, scenograf Jasmina Holbus, kostimograf Maria Marković Milojev, kompozitor Nevena Glušica, a za scenski govor je zadužena Ljiljana Mrkić Popović.
