Akademski slikar i istoričar umetnosti, umetnik koga su nazivali slikarom naše kulturne baštine, Milutin Dedić preminuo je u 86. godini od posledica virusa korona.
Njegovim odlaskom Beograd je izgubio ne samo istaknutog i neumornog stvaraoca, već i jednog od svojih najšarmantnijih sugrađana, prepoznatljivog dalmatinskog govora i vedrine.
Matija Bećković podseća da je Milutin Dedić ime dobio po srpskom kralju koji je sagradio najviše manastira, a koje je Dedić celog života hododario, ovekovečivši ih svojim perom i olovkom.
„Viđao sam ga, družio se s njim, voleo sam ga. Nisam ni pomislio da ćemo se u ovoj koroni rastajati sa tolikim značajnim ljudima, stubovima naše crkve. Prvi je od korone poginuo episkop valjevski, njegov imenjak Milutin. A evo na kraju, posle Amfilohija, Atanasija, posle našega Momčila Krivokapića, onog stuba Boke Kotorske, ode i Milutin Dedić, u velikom društvu, sa slavnim ljudima, gde mu je bilo i mesto.“
Da je Milutinu ime bilo sudbina, budući da je najveći deo života proveo slikajući srpske manastire, naročito Hilandar, uveren je i Matija Bećković.
„Ja mislim da ga je ime opredelilo. Nomen est omen. Sigurno da i u njegovim silnim tekstovima koje je pisao uz crteže, ima i o tome neka reč. Bio je neumoran, plemenit, obrazovan, pametan, duboko religiozan i u ovim najtežim godinama za naš narod, on je podelio njegovu sudbinu. Nije ga zaobišla ova sablja i ona ga je ubrojala u prave velike ljude i u velike gubitke koje trpimo u ovo vreme“, kaže Bećković.
Iako rođen u Šibeniku, Milutin svojim dolaskom na studije istorije umetnosti u Beograd, od 1962. gradi svoju umetničku zadužbinu srpskoj kulturi, umetnosti, duhovnosti: svojim delom, tim jedinstvenim slikarskim putopisima u kojima je i tekst na prepoznatljiv način bio ispisivan rukom.
Govorio je da mu je Šibenik u srcu, a Srbija u duši. Ta Dedićeva odanost Srbiji koja je bila od posebnog kova, za Matiju Bećkovića nije neočekivana.
„Srbija je najveća u očima Srba izvan Srbije, to je njihova zemlja obećana. Oni dolaze u Srbiju misleći da će tu zateći žive sve koji su tu ikada živeli. Samo kad pomislim kad Srbi stižu sa svih strana i dođu u Orašac ili na Oplenac, kako se oni svečano oblače i kako misle da ih tamo čeka Karađorđe. I kako oni meštani odudaraju od ovih gostiju. Jer meštani su u svojim radnim odelima i u svakodnevnom poslu, a ovi dolaze tamo da se poklone i spremaju se za velike susrete i događaje. I nijedan Srbin izvan Srbije nije se merio sa velikim ljudima u Srbiji. Jedan od tih koji je išao u tu zemlju o kojoj je sanjao bio je i Milutin Dedić. I koga je god upoznao on ga je usrećio. I žao mi je one koji će čitati i gledati ono što je on crtao i pisao, ali neće videti njega. Zato što je Milutin Dedić bio oličenje onoga što je radio.“