On nije precizirao šta ima u vidu pod terminom «politički virus», ali je lako razumeti na šta se misli, jer je na istoj konferenciji za štampu u Pekingu Vang Ji govorio ne samo o potrebi produbljivanja rusko-kineskih odnosa, već i predložio Amerikancima da se preispitaju.
SAD se već duže vreme neprestano drsko mešaju u unutrašnje stvari drugih zemalja pod izgovorom demokratije i zaštite ljudskih prava. To stvara veliki broj problema u svetu, a u nekim slučajevima dovodi do turbulencija i sukoba. Neophodno je, smatra Vang Ji, da Sjedinjene Države to što pre shvate.
Poslednja fraza je retoričke prirode, piše Petar Akopov, komentator RIA Novosti. Jasno je da Peking ne gaji nikakve iluzije o mogućnostima fundamentalne promene američke politike nakon završetka pandemije. Upravo suprotno: pritisak na Kinu i Rusiju će samo da raste.
Kako deluje «politički virus»
„Politički virus“ je komplikovan: on podrazumeva spekulacije vezane za poreklo korona virusa (Kinezi su zarazili sve!), konkurenciju vakcina (ruske su opasne!) i uticaj pandemije na geopolitiku (vakcine su novi metod ruske i kineske ekspanzije!), ali takođe uključuje i samu suštinu američke spoljnopolitičke strategije. U njoj je mešanje u tuđe unutrašnje stvari samo sredstvo za očuvanje američke globalne dominacije, što je samo jedna od tehnika u politici za suzbijanje konkurenata. Forme ovog mešanja se mogu menjati, ali globalistički nastrojena američka elita neće odustati od te tehnike. Štaviše, iz razloga što u odnosima sa zemljama kao što su Rusija i Kina, jedini način da ih SAD pobedi je da ih iznutra prodrma i oslabi.
U Pekingu, kao i u Moskvi, svesni su toga. Vang Ji je rekao: „Zajednički ćemo se boriti protiv svih pokušaja falsifikovanja stvarnosti, branićemo svoj suverenitet i političku stabilnost.“
Falsifikovanje stvarnosti se tiče i kampanje na Zapadu koja ima za cilj predstavljanje Vladimira Putina kao trovača, a opozicionara Alekseja Navaljnog kao spasioca, kao i „genocid Ujgura“ u Sinkjangu u Kini. Rusija preti Evropi i celom svetu, Kina Aziji i celom svetu — to su takođe elementi lažne stvarnosti koje stvaraju oni koji ne samo da vode politiku suzbijanja Rusije i Kine na svojim granicama, već i pretenduju na globalnu vladavinu. I koji ne kriju svoje planove i odnos prema Kini i Rusiji.
Odnos Bajdenove administracije prema Kini
Nedavno je administracija Bajdena objavila „Privremenu stratešku instrukciju o pitanjima nacionalne bezbednosti“, a državni sekretar Entoni Blinken je objasnio suštinu „najvećeg geopolitičkog testa 21. veka za Sjedinjene Države“, to jest, odnosa sa Pekingom — „pristupa Kini sa pozicije snage“. I ovde se ističe želja da se neuhvatljivi svet sačuva na američki način:
„Hteli mi to ili ne, svet se sam organizuje. Kada se SAD povuku može se očekivati jedna od dve stvari: ili će neka druga država zauzeti naše mesto, ali to će se dogoditi tako da naši interesi i vrednosti neće biti podržani, ili (što je isto loše) niko neće zauzeti to mesto, usled čega ćemo dobiti haos i sve pretnje koje s njim dolaze. Nijedna od ovih opcija nije dobra za Ameriku.“
Kina je glavni kandidat za svetsku vladavinu, ubeđuju u Vašingtonu, a samim tim i glavna opasnost za Ameriku:
„Kina je jedina zemlja sa dovoljnom ekonomskom, diplomatskom, vojnom i tehnološkom snagom koja upućuje ozbiljan izazov stabilnom i otvorenom sistemu međunarodnih odnosa — svim onim pravilima, vrednostima i odnosima zbog kojih svet živi onako kako mi želimo, jer u krajnjem rezultatu to služi interesima američkog naroda i odražava njegove vrednosti.“
Kina upućuje izazov svetskom poretku koji su izgradili Amerikanci, ali ne pretenduje na svetsku dominaciju, a Rusija, Iran, muslimanski svet, Latinska Amerika i Afrika takođe upućuju izazov globalnom atlantskom projektu. Velika većina zemalja na planeti je nezadovoljna „stabilnim i otvorenim sistemom međunarodnih odnosa“ koji je omogućio da atlantski Zapad diktira svoja pravila igre čitavom svetu.
Štaviše, sve više Amerikanaca je nezadovoljno ovakvim svetskim poretkom, jer, suprotno Blinkenovim uveravanjima, on ne služi interesima američkog naroda i ne odražava njegove vrednosti. Globalistički projekat radi u interesu nadnacionalnih atlantskih elita, dok je sama Amerika odavno uništena iznutra. Zbog toga se i pojavio Tramp, koji se sa Kinom borio ne kao „vođa slobodnog sveta“, već kao lider nacionalne države (koju je želeo da oživi) Sjedinjenih Američkih Država. Ali sada je Bajden na vlasti i želi da sukob sa Pekingom prenese sa američko-kineske na svetsku scenu: ceo svet je protiv Kine, za koju se ispostavilo da „zastrašuje druge zemlje“. I protiv Rusije, koja, kako tvrde, takođe preti svima i koja se smatra nekontrolisanom državom.
Blinken je ovo direktno rekao, govoreći o razlici između kineske politike nove administracije i onoga što je Tramp uradio: u prvi plan ćemo staviti saradnju sa partnerima i saveznicima. Drugim rečima, sve koje možemo ćemo okrenuti protiv Kine?
Ovo smo već negde čuli. Da, naravno, ovo je stara američka strategija za suzbijanje Moskve. I to je bila aktuelna u sovjetsko vreme, a posle 2014. godine — blokirati, izolovati, kazniti. To nije ni moglo da uspe kada je Rusija u pitanju. Nema veze što su takvom politikom Sjedinjene Države samo ojačale rusko-kineski savez. Sada će isto pokušati sa Kinom. Samo dok su o Rusiji govorili sa prezirom (regionalna sila, zemlja-benzinska stanica), Kinu još uvek otvoreno ne nazivaju neprijateljem, već su odlučili da se oslone na strah drugih od njene rastuće moći. Međutim, istovremeno, ne zaboravljajući da podsete ljude na zavisnost Kine od Sjedinjenih Država.
Američki plan za obuzdavanje Kine
Dok Anglosaksonci u NATO-u još uvek traže formulacije za novi strateški koncept, rast Kine već nazivaju pretnjom i govore o potrebi suzbijanja ove zemlje, pokušavajući time da zaustave otpor Evropljana koji ne žele da nazivaju Kinu potencijalnim neprijateljem, u Aziji je sve teže.
Pentagon je predložio da se udvostruče troškovi za Indo-pacifičku vojnu komandu sledeće godine kako bi ojačao svoj potencijal konvencionalnog obuzdavanja Kine, stvarajući mreže visokopreciznih raketa duž „prvog ostrovskog lanca“ u neposrednoj blizini NR Kine. Prvi lanac su Tajvan, japansko ostrvo Okinava i Filipini. Za ovaj program će tokom narednih šest godina potrošiti većinu od 27 milijardi dolara koji su potrebni za Indo-pacifičko vojište.
Nije izvesno da će Sjedinjene Države na kraju uspeti da rasporede mrežu raketnih bacača duž čitavog prvog lanca ostrva i stvore integrisani sistem protivraketne odbrane u drugom lancu (a to je već od jugoistoka Japana do Indonezije). Biće velikih problema sa nacionalnim vladama. Ali samo postojanje takvog plana nesumnjivo će pogoršati situaciju, uključujući i odnose Kine sa susedima, na šta Amerikanci i računaju.
Baš kao i dijalog između Anglosaksonaca i Evropljana: Rusija želi da vas napadne, hajde da uključimo i Ukrajinu i Gruziju u NATO kako bismo zaustavili rusku pretnju. Činjenica da Rusija i Kina vide da su ih Amerikanci ne samo okružili sa svih strana, već i da povećavaju svoje prisustvo globalizatorima uopšte ne smeta. Oni veruju da će ostatak sveta videti samo njihovu verziju stvarnosti. Međutim, Moskva i Peking će vakcinisati svet ne samo protiv koronavirusa i „političkog virusa“ američke isključivosti, već i protiv falsifikovane stvarnosti u kojoj je onaj koji se brani predstavljen kao agresor, a hegemonističke težnje i provokacije se prikazuju kao odbrana pravednog svetskog poretka. A da će rusko-kineska kampanja «vakcinacije» biti uspešna u to ne treba sumnjati.
