Nikolaj Luganski – miljenik beogradske publike
Istaknuti ruski pijanista Nikolaj Luganski već je odlično poznat beogradskoj publici, koju je osvojio svojom virtuoznošću, spojem ruske muzičke tradicije i međunarodne klasičarske scene. Priznat je kao majstor ruskog i kasnoromantičarskog repertaoara, a posebno je poznat po interpretacijama Rahmanjinov, Prokofjeva, Šopena i Debisija. Dobitnik je brojnih nagrada za umetnike zasluge, a pored redovnih nastupa širom sveta, Luganski je i profesor na Moskovskom državnom konzervatorijumu „Čajkovski“ od 1998. godine.
Violončelista Pavel Gomzijakov do sada nije imao prilike da se susretne s publikom u Srbiji, zbog čega se, kako je rekao u razgovoru za Sputnjik, veoma raduje prilici da nastupi u Beogradu.
S Nikolajem Luganskim veže ga, pre svega, dugogodišnje prijateljstvo, a potom i odlična umetnička saradnja.
„Nikolaj Luganski je zaista jedan od najistaknutijih ruskih muzičara, nezavisno da li je reč o pijanistima, violinistima ili dirigentima. Saradnja s njim je posebna pre svega po tome što, kada izađemo na scenu, imam utisak da se upravo tu pred nama rađa muzika. Bez obzira na ono što izvodimo tokom proba, kada izađemo na scenu, naprosto puštamo muziku da se događa. S njim je to stvaranje muzike jedan fantastičan proces. Svaki put kada nastupamo zajedno mi se međusobno nadopunjujemo, po sluhu, čak i ne znam kako bih to objasnio, jer je o muzici teško govoriti. Muziku treba slušati. Zbog toga očekujem da ovaj koncert bude jedno živo događanje muzike, u kojem učestvujem s Koljom. Obožavam s njim da sviram, on je odličan muzičar i divan čovek, zbog čega mi je ovaj koncert veoma važan i značajan“, ističe Pavel Gomzijakov.
Raskoš muzičkih tradicija
Ruski violončelista je kao solista i kamerni muzičar nastupao širom sveta, sarađujući s mnogim istaknutim muzičarima kao što su Zahar Bron, Ogistan Dumen, Lui Lorti, Hesus Lopez Kobos, Antoni Ros Marba, Kristofer Varen Grin i Trevor Pinok. U julu 2007. godine nastupio je zajedno s pijanistkinjom Marijom Žoao Pireš na Ekosrijal festivalu u Španiji i tako započeo dugogodišnju saradnju s njom, nastupajući širom Evrope, Dalekog Istoka i Južne Amerike.
Kada je reč o muzičkim uticajima, odnosno o kolegama muzičarima od kojih je učio i uči, Pavel Gomzijakov ističe, pre svega, svoje profesore na Moskovskom, Madridskom i Pariskom konzervatorijumu.
„To su moji predivni pedagozi, kod kojih sam učio - Dmitrij Miler u Moskvi, Natalija Šahovska u Madridu, zatim Filip Miler u Parizu. To su tri najznačajnija profesora u mom životu, izvrsni muzičari, veoma različiti. Kada je reč o kolegama koji su najviše uticali na mene, to je pre svega Marija Žoao Pireš, portugalska pijanistkinja s kojom sam veoma dugo sarađivao i s kojom sam snimio sonate Šopena 2009. godine. Taj disk je imao veoma dobre kritike. Sarađivao sam i s Trevorom Pinokom, engleskim čembalistom i dirigentom, s kojim sam i debitovao 2010. godine u Americi, u pratnji Čikaškog simfonijskog orkestra. Tu je i Ogistan Dume, izvanredni francuski violinista i dirigent i, naravno, Nikolaj Luganski, kada je reč o ruskim muzičarima. Svi moji profesori i svi ti veliki i izvanredni muzičari s kojima sam sarađivao uticali su na mene, preneli mi svoje znanje i iskustvo, a ja sam imao sreću da učim od njih“, kaže Pavel Gomzijakov.
Violončelo – instrument koji dotiče samu dušu
Violončelo doživljava kao instrument veoma blizak ljudskom glasu, čiji tonovi i vibracije veoma duboko prodiru u dušu. Za izbor instrumenta zaslužna je njegova majka, koja je bila dirigent hora i kojoj je zahvalan za odluku da ga usmeri na sviranje violončela.
Naravno, kao i svi violončelisti, odakle god da potiču, i Gomzijakov je bio pod snažnim uticajem najvećeg od svih - Mstislava Rostropoviča.
Naš sagovornik, koji sada živi u Lisabonu, ipak, smatra da se danas više i ne može govoriti o raznim muzičkim tradicijama, o ruskoj, nemačkoj, francuskoj školi, jer su, zahvaljujući internetu, Jutjubu, raznim međunarodnim takmičenjima i masterklasovima, muzičari u prilici neprestano da uče jedni od drugih, da razmenjuju iskustva i vrhunske muzičke domete.
„Kada je reč o publici i muzičkoj atmosferi, smatram da publika takođe ne zavisi od zemlje u kojoj nastupaš, jer su to prosto ljudi do kojih uspevaš da dopreš svojom muzikom, oni su isti i u Japanu, i u Nemačkoj, i u Švajcarskoj, i u Americi. U 21. veku sve je toliko pomešano da je to teško na bilo koji način razgraničiti. Nema naročitih razlika u muzičkom životu u raznim zemljama danas“, smatra Pavel Gomzijakov.
Pandemija – udarac za sve umetnike
Pandemija virusa korona je, napominje naš sagovornik, u velikoj meri poremetila život ne samo muzičara, nego svih umetnika, pogodila je i teatre, i horove, i plesne kompanije.
„I ne samo umetnike, nego celokupno čovečanstvo. Pogodila je i ljude koji rade u sferi turizma, one koji vode restorane, svi su u velikoj meri propatili zbog te situacije. Kada je reč o muzičarima, ja se osećam donekle privilegovano, jer sam, ipak, uspeo da održim neke koncerte. Zahvalan sam na tome, jer znam mnoge kolege koje imaju velike probleme zbog ove situacije“, kaže Gomzijakov.
Uz nadu da će ova godina doneti olakšanje svima kada je reč o pandemiji, Gomzijakov napominje da ga već ovog meseca očekuje velika turneja po Japanu, a potom i nastupi u Rusiji, Portugaliji, Španiji i Francuskoj.
