Tu nesposobnost EU, po oceni Aleksandra Gajića iz Instituta za evropske studije, generisala je sama njena struktura, veliki birokratski aparat, stepen (ne)poverenja članica EU, kao i kolizija između onoga kako sebe doživljavaju kao naddržavni projekat koji predstavlja uzor svim drugima i onoga što je realnost.
A najnovija realnost je da je potez Danske i Austrije koje su sa Izraelom dogovorile formiranje fonda za istraživanje i razvoj vakcine protiv kovida, odmah izazvao kritike Francuske koja smatra da je za to i dalje najprikladniji evropski okvir. Odmah je uzvratio austrijski kancelar Sebastijan Kurc konstatacijom da se osim u okviru Evropske unije mora sarađivati i na globalnom nivou.
Realnost i to očekivana je odluka italijanske vlade da blokira pošiljku od 250.000 vakcina Astra Zeneka namenjenu Australiji koje su proizvedene u fabrici u blizini Rima, jer britansko-švedski proizvođač nije ispunio svoje ugovorne obaveze prema Evropskoj uniji.
Na ozbiljne krize i izazove EU nema odgovor
„Tu se prosto vidi da je EU jedna prilično nefleksibilna struktura, kruta, usporena, paralisana unutrašnjim međusobnim suprotstavljenim interesima i zađevicama i između Brisela i te glomazne strukture i između samih država članica koje često imaju različite interse“, kaže naš sagovornik.
On podseća da se EU od starta nije snašla u situaciji sa pandemijom, kada je pala na pitanju solidarnosti pošto nije bila u stanju da nabavi i proizvede potreban broj maski i respiratora za koje su se međusobno otimali.
Posle nesposobnosti da se usaglase u toj prvoj fazi pandemije, to se iznova ponavljalo kada je trebalo ustanoviti fond EU za pomoć privredi i stanovništu pandemijom ugroženim članicama.
Međusobno poverenje na niskim granama
„U trećoj fazi se videlo da je sama proizvodnja i distribucija vakcina veoma problematična između država. Neke su da bi sebi pomogle, kao i one koje proizvode i imaju mogućnost da ulaze u vanevrospke aranžmane vođene svojim partikularnim interesima, počele da sarađuju sa zemljama izvan EU pre nego sa zemljama iz EU. To govori da je stepen njihove integrisanosti u okviru EU i stepen poverenja među državama na jako niskim granama“, ističe Gajić.
Na pitanje šta na kraju može da iznedri to „nesnalaženje“ EU u vreme pandemije, koje je samo još jedno u nizu od kako su sa migrantskom krizom krenula razmimoilaženja u Briselu, on kaže da nije optimista po pitanju ishoda.
„Ja sam priličnno skeptičan u njihovu mogućnost da oni zaista izrastu u nešto što bi predstavljalo ozbiljnu državu u evropskim okvirima, jer se jasno vide razmimoilaženja i interesna i ideološka među državama EU, pre svega među državama na istoku EU i država onog jezgra prve devetorice, ali i u odnosu između Nemačke i Francuske koje su motor EU“, kaže Gajić.
Namere dobre ali nerealne
On ne spori nesumnjive namere EU da ide u reformu i jasnog razgraničenja nadležnosti i prenošenja nivoa nadležnosti na nadnacionalni nivo da bi EU mogla da funkcioniše kao celina. Ceo plan razvoja EU u narednih sedam godina ide u tom pravcu, kaže naš sagovornik, ali i dodaje da je veliko pitanje koliko je to realno izvodljivo.
U Briselu su u stanju da reaguju samo u predvidivim okvirima, pa se relativno lako dogovore oko političkih pitanja, podele mesta u Evropskoj komisiji, onoga što je u nadležnosti Evropskog parlamenta. Kada se, međutim, susretnu sa nekim gorućim konkretnim životnim problemom koji se tiče EU, kao što je migrantska kriza ili sada pandemija, onda vidimo da se tu teško i sporo snalaze, kaže on.
Nije samo do Brisela, težak je šinjel SAD
„Budući da je proces ozbiljne transformacije EU jako složen i zavisi ne samo od interesa članica EU nego i od drugih seila, pre svega SAD, pitanje je u kom pravcu i da li je uopšte moguće da se EU transformiše u neku funkcionalnu tvorevinu u toj meri da bi mogla da reaguje na nepredvidive životne izazove“, ističe Gajić.
On tu, pre svega ukazuje na ulogu Britanije koja je, kako je primetio, blagovremeno napustila EU, ali i interes Amerikanaca koji nakon dolaska Džozefa Bajdena u Belu kuću ponovo pružaju ruku EU da bi obnovili njihovo ranije partnerstvo.
Ali ako sagledamo istoriju tih odnosa od pedesetih godina prošlog veka na ovamo, SAD nisu blagonaklono gledali na stvaranje neke evropske države nadnacionalnog tipa koja bi bila pandan SAD. Podržavali su ih u toj meri da budu relativno integrisani, ali nikada dovoljno efikasni da bi mogli da se izvuku ispod šinjela svog velikog brata preko Atlantika, slikovito je objasnio Gajić.
Da EU ne spada u najozbiljnije i najkrupnije igrače u svetu upravo je potvrdila geopolitička trka vezana za proizvodnju vakcina, koja je jasno pokazala da su to Kina, Rusija, SAD i Velika Britanija, naglašava sagovornik Sputnjika.
