I ništa u tom obraćanju Njegove svetosti za javni servis Srbije nije ni ličilo na ono što svakodnevno gledamo i slušamo sa „pametnih“ televizora iako je on pričao otvoreno, direktno i bez diplomatskog eskiviranja, baš o svim aktuelnim pitanjima i temama.
Nije to ni bio samo intervju već svojevrsna propoved, ali i lekcija iz tolerancije, mere, doslednosti, čvrstine, istinskog patriotizma, demokratske širine, ljudskosti.
Za samo sat vremena, građani Srbije su iz jednog medijskog haosa, brutalnog i zakulisnog rata koji bukti na sve strane, mogli da uplove u svet sa jasnim i razumnim koordinatama, mogli su da čuju mirnu i krotku reč, ali i čvrstu i nepomerljivu istinu. Mogli su da se za trenutak vrate u zaboravljenu normalnost, pa i radost.
Izbijeni svi „aduti“ histericima
Blagim osmehom i jednostavnim hrišćanskim porukama razoružao je sve ekstreme koji su danima, nedeljama i mesecima, površnim i politikantskim intrigama, kidisali na crkvu sa željom da unize i ukaljaju izbore za srpskog crkvenog poglavara, za prvog među jednakima.
Razložno, utemeljeno, mirno, izbio je sve „adute“ histericima koji su pokušavali da dokažu razdor u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i da uvuku i patrijarha u svoj političko estradni rijaliti-brlog koji se kao smrtnosni kancer širi da bi pojeo i poslednju zdravu ćeliju srpskog društva.
Nepomerljivo, nedvosmisleno, britko, patrijarh Porfirije je iznova obnovio i osvetlio noseće stubove nacionalnih ideja i tako ućutkao kvazipatriotska naklapanja i „zilotska“ nebulozna zastranjivanja da se sprema čak i neka vrsta izdaje suštinskih i temeljnih srpskih intersa i to sa najviše crkvene pozicije.
Čvrsto i smireno, kako bismo trebali svaki dan da ponavljamo, Njegova svetost je bez ikakve dnevno političke primisli i bez izazivanja međunacionalne mržnje, objavio nepoljuljanu istinu da je Kosovo srž Srbije, da je to njena kolevka i da je referendum o Kosovu održan na Vidovdan 1389. godine.
Bez osvetoljubivosti i potpirivanja demonskih vatri, Njegova Svetost je progovorio o srpskim žrtvama, o jasenovačkom nepojamnom zlu, ali uz pruženu ruku susedima – za tolerantan razgovor i mirnu budućnost.
Bez geopolitičkog fraziranja, opštih mesta i banalnih paradigmi, braneći kanon, patrijarh je svedenim porukama jasno pozicionirao SPC i u međunarodnim izazovima i bez ustručavanja argumentovano predočio da je ona na strani Ruske crkve u sporu sa Carigradskom patrijaršijom.
Bez guslanja i kukanja na nepravdu, Porfirije je dao očinsku i zaštitničku reč za srpsku crkvu i vernike u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji...
Kao da je Srbija ušla u novu epohu
Oko svih krupnih pitanja, kao što je, na primer, eventualni dolazak pape u Srbiju, o čemu čaršija voli kafanski da raspreda, patrijarh je insistirao na kontinuitetu u odnosu na svoje prethodnike kao i na jedinstvenom i sabornom stavu crkve.
Ali, pokazao je i svoj pečat, skromnost, otvorenost, autentičnost, originalnost, utemeljenost u modernom vremenu.
Čuli smo zaista i jednog novog patrijarha, koji će biti jednako blizak i novim generacijama. Čuli smo i atipičnog patrijarha koji kad izvlači poente o ljubavi, citira potresnu repliku iz novog filmskog remek dela Terensa Malika – "Skriveni život".
I sve je nekako bilo drugačije tokom tog jednočasovnog intervjua na Javnom servisu Srbije. Simbolički, kao da je Srbija okrenula neku novu stranicu i ušla u neku novu epohu u kojoj se neće stideti ni sebe ni svoje širine prema drugima.
Patrijarh Porfirije, u svom prvom medijskom nastupu sa trona Svetog Save pokazao je da je dostojan.
Nadajmo se da će i Srbi, za razliku od nekih drugih vremena, pokazati i da su dostojni njega.
Pročitajte još:
