Iščezavanje divljeg sveta na planeti
Autor brojnih popularnih televizijskih serija i emisija o živom svetu na Zemlji, koji je tokom svoje višedecenijske karijere obišao gotovo svaki kutak na planeti, suočio se, kao devedesetogodišnjak, s bolnim saznanjem da se samo tokom njegovog života divlji svet na planeti sa 66 smanjio na 35 odsto.
„Devedeset tri su mi godine. Imao sam izuzetan život. Tek sada u potpunosti shvatam koliko je izuzetan bio. Dok sam bio mlad, mislio sam da se nalazim u svetu divljine i doživljavam netaknutu prirodu – ali bila je to iluzija. Tragedija našeg doba već se odvijala svuda oko nas, jedva uočljiva na svakodnevnom nivou – naša planeta je ostajala bez svojih netaknutih prirodnih prostranstava i bez raznovrsnosti svog živog sveta“, piše Dejvid Atenboro u knjizi „Život na našoj planeti“ koju je nedavno objavila „Laguna“.
Utopija koja se pretvorila u katastrofu
Britanski prirodnjak pruža nam u ovoj knjizi zabrinjavajući uvid u stanje u kojem se danas nalazi naša planeta, pre svega njena priroda, ali nam predlaže i rešenja za spas i opstanak svekolikog života na Zemlji, uključujući i ljudsku vrstu.
Autor nas u svoju priču o mogućoj katastrofi uvodi prizorom koji je zatekao u ukrajinskom gradu Pripjatu, nekadašnjem simbolu jedne utopijske slike društva, u kojem vladaju stabilnost, poredak, dobar standard, porodične vrednosti, a koji je sve to izgubio nakon eksplozije nuklearnog reaktora u Černobilju. Kroz tu paralelu Atenboro nas upozorava kako bismo na globalnom nivou mogli da doživimo sudbinu stanovnika Pripjata. A katastrofu nam, kako on kaže, donosi upravo sve ono što nam omogućava da živimo udobno.
Ipak, černobiljska katastrofa donela je i jedan neočekivani rezultat, a to je bujanje biljnog i životinjskog sveta.
„U Pripjatu se desilo nešto što mi nazivamo katastrofom, jer su se ljudi iselili iz tog grada zbog zračenja. Pokazalo se, međutim, da radijacija nimalo ne smeta prirodi koja se u velikoj meri obnovila i koja se za tih 35 godina vratila na nivo od pre nekoliko stotina godina. Pokazuje se, nažalost, da smo mi ljudi gori i od radijacije i da bi se živi svet, kada bismo mi nestali, veoma brzo oporavio. Imamo li pravo da toliko utičemo na druge vrste, da ih tako bezobzirno uništavamo? Naravno da nemamo, ali mi to radimo. Već danas trpimo posledice takvog razvoja. To ne znači da ne treba i dalje da napredujemo, ali moramo promeniti način na koji to radimo, i upravo na tome insistira Dejvid Atenboro“, kaže u razgovoru za Sputnjik urednik izdanja Srđan Krstić.
Pandemija kao posledica uništavanja biljnog i životinjskog sveta
Naš sagovornik podseća na to da smo upravo danas, kao svedoci pandemije virusa korona, suočeni s posledicama uništavanja raznovrsnosti biljnog i životinjskog sveta.
„Virus je, najverovatnije, usko povezan s tim što smo se jednostavno mnogo proširili, mnogo se približili divljini, a samu divljinu i prirodu osiromašili. Atenboro stalno insistira na biodiverzitetu, odnosno na različitom i velikom broju vrsta. Stvar je matematički jednostavna – ako se u nekoj životinji formira virus koji napreduje, ako postoje druge životinje, druga živa bića, on će prelaziti na njih, u suprotnom – prelaziće na ljude. To nas, možda, čeka i u budućnosti, a moglo bi da ima i dalekosežnije posledice od onih čiji smo svedoci danas“, navodi Krstić.
Neverovatan dar za rešavanje problema
Nakon turobne slike današnjice, Atenboro nam nudi još turobniju sliku sutrašnjice, odnosno mračnu viziju sveta u narednom veku. Upozorava nas na globalno otopljavanje i zagađenje, na topljenje lednika, izumiranje života u okeanima, iščezavanje šuma.
Sve to, ipak, kako tvrdi Atenboro, može da se reši odustajanjem od nemilosrdnog trošenja prirodnih resursa, a da ne promeni kvalitet života na koji smo navikli.
Dejvid Atenboro veruje u ljudski rod, podsećajući na to da je čovek kroz istoriju mnogo puta pokazao da ima neverovatan dar za rešavanje problema.
„U drugom delu knjige Atenboro pokušava da pronađe rešenja, a ona predstavljaju nešto što ja kao urednik pronalazim u mnogim knjigama. Ljudi su stalno u trci s vremenom. Da li ćemo u toj trci postići tehnološki napredak koji će nam omogućiti da prevaziđemo probleme koje imamo? Vraćam se na aktuelnu situaciju u kojoj se pokazalo da su vakcine stigle mnogo pre nego što se očekivalo – naša nauka, ako se usmeri pravilno, može da reaguje adekvatno i da izdrži trku s vremenom“, konstatuje naš sagovornik.
„Život na našoj planeti“ je Atenborov projekat koji čine knjiga i istoimeni dokumentarni film, a na njemu je rađeno nekoliko godina.
„Rad na ovom projektu podstakao je u meni mnoge emocije. Naša planeta je ovog časa u takvim nevoljama da je to i više nego zabrinjavajuće. Najnovije pojedinosti o krizi u koju smo dospeli veoma su uznemirujuće saznanje. Nasuprot tome, međutim, otkrića o svemu na čemu izvanredni svetski umovi rade da bismo razumeli i rešili probleme s kojima se suočavamo ulivaju toplinu u srce. Svesrdno se nadam da bi ti umovi mogli udruženim snagama uskoro da dospeju u položaj da na našu budućnost“, optimističan je Atenboro.
