Srbija ga je olako ispustila, Zvezda je čekala i dočekala da postane majstor

I uspeo je u tome, dve godine je proveo u dresu beloruske ekipe BATE Borisov, osvojio je tri titule šampiona i dvaput nastupio u Ligi Evrope, ali je bilo jasno da je momak rođen u Bačkom Jarku 1993. godine kalibar za veće domete.

Zvezda se ponovo pojavila kao opcija, srpski klub je izdvojio 1,3 miliona evra da bi Ivanića doveo u svoje redove, igrača plemenitog kova, fudbalskog majstora, čoveka sposobnog da jednim potezom reši utakmicu, napravi pravi karambol u redovima rivala, ostavi publiku bez daha...

Ipak, na to je moralo da se sačeka – Zvezda je klub koji ne daje šanse tako lako, čak iako je izdvojila veliki novac za transfer igrača, prilika da se zaigra za nekadašnjeg evropskog i svetskog šampiona mora da se zasluži.

​Ivanić je proveo period adaptacije u senci najpre Marka Marina, kasnije i Aleksandra Kataija, selio se sa pozicije na poziciju i nikako nije dobijao prostor da pokaže sve što zna, iako je svoj posao radio na sjajan način.

Nije ga plašio ni večiti derbi, često je u duelima sa Partizanom, gde Crvena zvezda nije lako dolazila do pozitivnog rezultata bio najbolji akter, ali je uvek falilo „ono nešto“ – Ivanić se na terenu ponašao u skladu sa svojim karakterom, bio je tih, nenametljiv, suzdržan, ali je uprkos svemu majstorstvo prosto izbijalo iz svakog njegovog poteza.

Odlazak Marina, kasnije povrede i bolest Kataija, te nerešeni statusi drugih ofanzivaca, omogućili su Ivaniću da dobije veći nivo protagonizma, na poziciji leve polutke je našao svoju nišu, pretio je rivalima na sve načine, razigravao saigrače, postizao golove, beležio asistencije...

Vremenom, trener Dejan Stanković se potpuno oslonio na Ivanića i njegove kvalitete, dao mu je poverenje, prostor, slobodu i to se višestruko isplatilo, ali ga je koristio i na mestima centralnog veziste, defanzivnog, ofanzivnog igrača i na svakom mestu je bio na visini zadatka.

Na 30 mečeva u ovoj sezoni Ivanić je postigao 14 golova, upisao sedam asistencija i potpuno preuzeo kontrolu nad timom, uprkos činjenici da je tokom oktobra imao problem sa virusom korona.

Mirka ništa nije zaustavilo, iz nedelje u nedelju je podizao nivo forme, a ona je kulminirala na najvećoj sceni ove sezone – protiv slavnog Milana na stadionu San Siro, u revanš meču šesnaestine finala Lige Evrope.

Ivanić je do ludila dovodio defanzivce italijanskog kluba, briljantnim potezima je otvarao šanse saigračima, fenomenalno je asistirao Benu za gol, sjajnim otvaranjem i loptom u prostor, a kasnije je upisao još veliki broj odličnih poteza, nedozvoljavajući rivalu da mu ostavi ni metar slobodnog terena.

​Nažalost, povreda ga je sprečila da ostane u igri svih 90 minuta, ali je sasvim jasno da je on u 28. godini postao lider Zvezde i da je pred njim još nekoliko godina sjajne karijere, gde god se našao.

Jednako tako je jasno i da ga Srbija neće videti u svom dresu. Nekadašnji mladi reprezentativac naše države je 2017. godine prihvatio poziv Crne Gore i postao njen član, ali je „ljubav“ trajala svega dve godine.

Ivanić je za to vreme upisao 15 mečeva, postigao jedan gol, a sve je „puklo“ uoči utakmice između Crne Gore i selekcije samoproglašene države Kosovo, u kojoj je odbio da nastupi. Više nije važno na čiju inicijativu, jednostavno se nije pojavio i time je sebi zatvorio vrata reprezentativnog fudbala.

Gore od toga zvuči činjenica da je Srbija dozvolila sebi da ispusti takvog igrača, fudbalera majstorskih veština, sjajnog pakera i golgetera sa pozicije ofanzivnog veziste, što je profil kakav se retko rađa i dešava, naročito u srpskom fudbalu.

Zbog svega, ljubitelji fudbala u Srbiji mogu samo da se nadaju da će Ivanić što duže ostati u Zvezdi, kako bi imali priliku da se dive njegovom umeću, fudbalskom vicu i lepoti igre koju vižljasti fudbaler prezentuje iz utakmice u utakmicu, a čemu se, u ovom trenutku, ne vidi kraj.

► Stanković o kontroverznoj odluci: Neću da plačem, ali daj nam taj korner

► „Sudija je terorista, Srbi su hteli da ga pojedu, pokrašće nas u ponedeljak“

► Borjan: Da se Milan brani na San Siru...; Ivanić: Ne znam da li sam tužniji ili ponosniji