Japanka za koju je prva pročitana knjiga sa naših prostora „Na Drini ćuprija“ bila sudbinska, jer je, kako kaže, trajno pomerila ka Balkanu, već decenijama živi, radi i stvara u Srbiji. Da je važan deo njenog rada zapravo uspešna misija zbližavanja dve kulture, japanske i srpske preko književnosti, potvrdila su i dva nova izdanja dela naših pisaca objavljena u edicij svetskih klasika u tokijskoj izdavačkoj kući Genki šobo. Reč je o Njegoševim spevovima „Gorski vijenac“ i „Luča mikrokozma“ kao i o knjizi „Jelena, žena koje nema“, uz koju je objavljeno i još trinaest pripovedaka Iva Andrića.
Za ovu priliku prevodioci Njegoševih dela Kazua Tanaka i Hiroši Jamasaki obnovili su i doradili prevode prvobitnih izdanja, ovoga puta obogativši ih i opsežnim pogovorom, dok je, prevodeći Andrićeve pripovetke, Kajoko Jamasaki napisala i studiju „Život i delo Ive Andrića“. Tako su se naši klasici u obogaćenom i novom ruhu, našli ponovo pred publikom Japana.
O tome koliko ovakva dela mogu biti prijemčiva za Japance i zašto je važno osvežiti prevod i prilagoditi ga savremenom čitaocu, Kajoko Jamasaki kaže:
„Kad je o Andriću reč. za ovu priliku, uz 'Jelenu, ženu koje nema', dodali smo i priče 'Aska i vuk', 'Put Alije Đerzeleza', 'Pismo iz 1920', 'Eh ponto'.. A da je i u Japan stigla nova čitalačka publika vidi se i po tome što im se izdavači sada obraćaju preko društvenih mreža, koje su danas jedna virtuelna porodica koja formira čitalačku publiku.“
Njegoševa filozofija utkana u živote ovdašnjih ljudi
Kako izgleda prevoditi Njegoša na japanski, s obzirom da je on nekima i u originalu težak za razumevanje?
-„Luča mikrokozma“ i „Gorski vijenac“ su od onih najtežih tekstova za prevođenje. Za potrebe prevoda, Tanaka Kazua i Hiroši Jamasaki odabrali su jedan metrički obrazac iz japanske drevne književnosti. - ono što je ovde deseterac - koji je prirodan za japanske čitaoce i tako uspeli da prenesu melodiju.. A zašto Njegoš? Kada je Tanaka kao mlad student došao u Beograd, njegov cimer je, povodom svega što bi se desilo, uvek citirao Njegoša. I Tanaka je, shvativši da je ta filozofija toliko utkana u živote ovdašnjih ljudi, već tada odlučio da će ga jednog dana prevoditi.
Vi ste prevodili Andrića koji je takođe pisao o Njegošu.
- Andrić je autor sjajanog eseja o Njegošu. Iako se ta dva pisca vremenski razlikuju, zajednička im je poetika koja je veoma specifična za ovdašnju književnost, bez obzira na vreme u kome određeni pisac živi – ona je uvek mesto gde se susreću Istok i Zapad. I razne religije, nacionalnosti, narodi... I to nije slučajno, iza te multikulturalnosti stoji složena istorijska priča. Oba pisca iz različitih vremena pokušavaju da objasne kako da u svetu punom nepravde i apsurda, u kome ne pobeđuje uvek dobra ideja, poštenje - živiš tako mučan život. Njegoš je na svoj način morao da odgovori na ta pitanja često i da bude sam protiv mnogo nerazumnih ljudi. Andrić opet na svoj način, plaćajući veliku cenu u mladosti, dok je ležao u tamnici, kažnjen bez grehova. Kako živeti ovaj zemaljski život u kome je mnogo nepravdi, teškoće i muke – pitanja su na koja su oba pisca dala svoje odgovore.
Verujete li da će ove knjige biti razumljive japanskoj publici?
-Radeći prevod Andrićevih pripovedaka shvatila sam da će svi ti lirski momenti u priči „Jelena, žena koje nema“ privući japanske čitaoce, jer je njima blisko sve to što je eterično, u slutnji. Isto mislim i za alegorijsku priču „Aska i vuk“ koja na veoma jednostavan način komunicira sa čitaocima. Andrić je kosmički pisac njegovo delo je univerzalno i samim tim blisko svim kulturama.
Čitanjem do boljeg razumevanja drugih ljudi
Knjigu ste, pored toga što ste je preveli, opremili i obimnom studijom o Andriću.
-Koristila sam kao izvore dve knjige, studiju „Pisac i priča“ Žanete Đukić Perišić i knjigu „Velika sinteza“ Radovana Vučkovića. Inače, nailazila sam na razne interpretacije Andrićevog dela. Sećam se jednog članka objavljenog u uglednoj japanskoj reviji u kojem se autor, baveći se Andrićem, bavio i konfliktima na Balkanu. U tom članku ima navod da je priču „Pismo iz 1920“ Radovan Karadžić koristio kao bibliju da bi svaki njegov vojnik imao opravdanje za ubijanje. Ja nikada na takav način nisam mogla da čitam, niti sam ikad čula za tako nešto, a nisu ni Tanaka ni Hiroši, autori prvih prevoda na japanski. Sećam se takođe da je objavljen i neki smešan, navodno naučni rad koji se bavio pitanjem da li je Andrić bio homoseksualac. Sve to doprinosi da se sve više udaljavamo od suštinskog čitanja koje treba da nam donosi mirise nepoznatih krajeva i omogući da bolje razumete druge ljude.
Nesreće iz kojih isijava svetlost
Zašto kažete da je današnje proučavanje književnosti vrlo ideologizovano?
-Pisci poput Andrića i Njegoša su reke koje teku večno, za razliku od onog što pišu neki nazovi proučavaoci i kvazinaučnici koji neretko pišu koješta. I nije ideologizovano samo proučavanje književnosti, tako je i u kinematografiji, u umetnosti uopšte.
Da li ste nekad požalili što ste svoju sudbinu vezali za ove naše prostore, za Srbiju?
-Da nije bilo ovakvog života koji sam provela u Beogradu, ne bih ni postojala kao pesnikinja. U mene je utkana ta balkanska poetika, koja - hraneći se nesrećama - uspeva da ponudi svetlost.
