Šta s ljudima koji ne mogu da prime vakcinu
Za početak, piše Maksim Sokolov u tekstu za RIA Novosti, nije jasno šta raditi sa ljudima koji imaju kontraindikacije za vakcinisanje. Manje više je jasan slučaj sa privremenim kontraindikacijama — na primer, nedavno preležan virus kovid-19. I ovde je, kao i kod drugih zaraznih bolesti, dovoljno sačekati malo, a zatim se vakcinisati. Ali postoje i trajne, hronične bolesti: i šta raditi sa ljudima koji ih imaju? Znači li to da oni ne mogu da putuju po Evropi?
Međutim, tu priči nije kraj. Sada u svetu postoji mnogo vakcina, a verovatno će ih biti još više, i postavlja se pitanje: koje će vakcine dati pravo na dobijanje sertifikata EU?
Sa evroatlantskom trojkom Fajzer/BioNTeh, Moderna, AstraZeneka, verovatno neće biti birokratskih prepreka. „Vakciniši se Fajzerom i dobićeš pasoš“, jer u suprotnom ćeš se smatrati otpadnikom.
Kad se umeša politika
Ali sa ruskim (Sputnjik Ve i EpiVakKorona) i kineskim (Sinovak Bioteh, CanSino Bajolodžik, CNBG — Sinofarm) vakcinama sve može biti komplikovanije. One mogu biti lekovite koliko god želite, ali sve dok ih zvanično ne odobri briselski nadzor potrošača, građani koji su vakcinisani tim vakcinama, najverovatnije neće dobiti sertifikat koji je potreban za prelazak granice. Budući da pitanje lekovitosti ili štetnosti vakcine nije samo medicinsko, već i političko.
A šta se dešava kada se u sve to umeša politika možemo videti na primeru „Severnog toka 2“, kada ruski ugljovodonici bivaju proglašeni maltene opasnim kao «ciklon B». Kao što znate, „ako bi geometrijske teoreme uticale na ljudske interese, ratovalo bi se zbog njih“. A ako se nepriznavanjem vakcine «nedemokratskog porekla» stranim silama može napraviti neprijatnost — zašto to ne učiniti?
Šta zbunjuje Ursulu fon der Lajen
Karakteristična je nedavna (17. februara) izjava šefa Evropske komisije Ursule fon der Lajen: „Ruska strategija vakcinacije protiv kovida-19 je zbunjujuća. Zašto Rusija teoretski nudi milione doza drugim zemljama, a sama nije napravila dovoljan napredak u vakcinaciji sopstvenog stanovništva? Ovo je pitanje na koje se mora odgovoriti“.
Teško je definisati „dovoljan napredak“. I da li je prikladno da evropski zvaničnici pokreću ovu temu kada je u samoj Evropi napredak nedovoljan? Inače Mađarska ne bi kupovala „Sputnjik“, a Češka, Austrija, Italija ne bi razmišljale o istom. „Zašto nam je potreban „Sputnjik“ kad se na svakom koraku vrši vakcinacija „Fajzerom“?
Još je teže razumeti kakve veze ovo ima sa pitanjem efikasnosti ruske vakcine. Ili je efikasna ili nije. Sa druge strane, postizanje dovoljnog napretka Rusije u vakcinaciji sopstvenog stanovništva teško da može biti glavna briga Brisela.
Druga je stvar kad treba po svaku cenu osporavati rusku vakcinu. Konkretno, ne smatrati vakcinaciju ruskom vakcinom kao osnovu za izdavanje sertifikata za vizu. Kada su u pitanju problemi gvozdene zavese, onda je, naravno, svaka greška dobrodošla.
Naravno, ne zavisi sve od Ursule i njenih istomišljenika. Pored interesa onih koji žele da se ograde od Rusije, koristeći bilo koji izgovor ili povod za to, postoje i grupe sa drugim interesima.
Na primer, iako su prihodi Rusa naglo opali, još uvek nisu došli do stanja potpunog siromaštva, što bi inostrani turizam učinilo neaktuelnim. A mnoge evropske zemlje (Italija, Francuska, Grčka i tako dalje), u kojima je turizam pre pojave virusa donosio deset do petnaest odsto BDP-a i obezbeđivao poslove za dobar deo stanovništva — sanjaju kako se vraćaju vremena pre kovida, a sa njima i novac ruskih turista. Interesi ideološki stroge Ursule fon der Lajen ovde nisu toliko zanimljivi, jer je mnogo važnije katastrofalno stanje sopstvenog džepa.
Evropljani se mogu, naravno, nadahnuti rečima ideologa Mihaila Suslova: „Ne štedimo na ideologiji“, što se odnosi i na izdavanje viza uz sertifikate, ali takva dugoročna politika je praćena brojnim iznenađenjima. Princip „košulja mi bliža od kaputa “ niko nije zaboravio i opasno je stalno ga ismevati.
Dakle, pitanje koje će vakcine potvrditi pouzdanost podnosioca zahteva za vizu, za tri meseca postaće predmet žestoke rasprave između predsednice EK i pristalica principa „dajte šta god, samo da deluje“.
