„Diana Budisavljević, devojački Obekser (1891-1978)
Diana Budisavljević iz Inzbruka je tokom Drugog svetskog rata uz pomoć drugih podržavalaca spasila više hiljade pretežno srpske dece iz koncentracionih logora fašističkog ustaškog režima u tadašnjoj „Nezavisnoj državi Hrvatskoj”. Tek mnogo godina posle njene smrti njen humani angažman postao je poznat i u njenom rodnom gradu. Ovom spomen-pločom na njenoj roditeljskoj kući grad Insbruk odaje poštu ovoj hrabroj ženi. Gradska opština Insbruk“
Ovako glasi konačni tekst koji će stajati na tabli na rodnoj kući ove velike žene u njenom Insbruku u Austriji. Borba da se Diana Budisavljević otrgne od zaborava i da se njeno veliko delo predstavi žiteljima njenog rodnog grada uopšte nije bila laka ni kratka.
Za Sputnjik govori učesnik te borbe tokom poslednjih deset godina Vladimir Vlajić, jedan od osnivača organizacije „Srpska pravoslavna omladina Insbruka“ (SPOJI) i pokretač Austrijske službe sećanja u Srbiji.
Kada ste prvi put čuli za Dianu Budisavljević kao organizacija i kako se rodila ideja da joj se konačno oda pošta u njenom rodnom gradu?
Za Dijanu smo prvi put čuli u martu 2010. godine. Bili smo na odmoru u Srbiji povodom Vaskršnjih praznika, videli feljton „Večernjih novosti“ o Jasenovcu i Diani Budisavljević i tada smo prvi put uopšte saznali za nju i za to da je iz Insbruka. Po povratku u Austriju smo sazvali sastanak našeg udruženja, koje je inače osnovano 2009. godine i odlučili da moramo da pokrenemo nešto po tom pitanju, s obzirom da smo iz Insbruka. Pošto smo u tom momentu bili baš mlada organizacija koja nije imala puno kontakata, ideja je bila da sa jednom austrijskom organizacijom zajedno krenemo u tu prvu inicijativu vezanu za Dianu Budisavljević – za postavljanje spomen ploče na njenoj rodnoj kući.
Kako je tekla cela priča i da li ste imali podršku nekog od lokalnih pokreta iz Austrije?
Saznali smo da se kuća nalazi u strogom centru grada, u najprometnijoj pešačkoj zoni u ulici „Marije Terezije“, i da i dalje nosi natpis „Obekser haus“. Tu se nalazi i knjižara „Tirolija“, veoma poznato zdanje, i onda smo se odmah bacili u potragu za prijateljima i partnerima u toj priči. Preko jednog člana našeg udruženja, inače i člana Socijaldemokratske partije, stupili smo u kontakt sa „Pokretom oslobodilaca Tirola“ i zajedno sa njima smo u jesen 2010. uputili dopis vlasnici zgrade „Obekser haus“ sa predlogom da se postavi ploča, sa čime se ona na početku složila, ali je samo posle desetak dana promenila mišljenje.
Vi onda inicijativu pokrećete na drugoj strani...
Da. Već 2011. smo nastavili priču, i skupštini grada uputili inicijativu da se grad Insbruk posthumno oduži Diani Budisavljević i da je odlikuje Ordenom grada Insbruka, što je u septembru 2011. jednoglasno prihvaćeno i podržano, čak i od nekih partija koje su inače protive takvim stvarima. Situacija u Austriji što se tiče dodele odlikovanja je, inače, takva, da se laureat objavljuje tek kada se priznanje uruči. Na žalost, niko od potomaka Dijane Budisavljević u tom momentu nije izrazio spremnost da prihvati taj orden. Bili smo u kontaktu sa njenim rođacima iz Hrvatske, ali oni odlikovanje nisu primili. Posle toga smo stupili u kontakt i sa praunukom koji živi u Brazilu, koji je izrazio spremnost da orden primi, pa se nadamo da će se to desiti u toku ove ili naredne godine.
Niste se zadržali na odlikovanju...
Inicijativa je nastavljena tako što smo tražili da jedna ulica ili trg u Insbruku dobiju njeno ime, imali smo i podršku od gradonačelnice. U jesen 2013. trebalo je da trg ispred Univerzitetske crkve u samom centru grada bude imenovan po Diani Budisavljević. Međutim, pet dana pre imenovanja, preminuo je biskup Šteher, veliki humanitarac, pa je po hitnom postupku odlučeno da trg ipak bude nazvan po njemu.
A onda se rodila nova ideja?
Sledeća ideja je bila da novi gradski vrtić koji je trebalo da bude izgrađen u delu Insbruka koji se zove Rajhenau, dobije ime po Diani Budisavljević, što su 2014. gradonačelnica i gradski odbor za kulturu prihvatili. Taj vrtić, na žalost, nije još izgrađen.
I onda se sve ponovo vratilo na temu ploče na njenoj rodnoj kući. Šta se desilo i na kakve ste sve probleme i opstrukcije nailazili tokom borbe da se Insbruk konačno oduži Diani Budisavljević?
Nova gradska vlast koju čine Zeleni je početkom 2020. sama ponovo pokrenula temu spomen ploče, bez uključivanja „SPOJI“ i „Pokreta oslobodilaca Tirola“ koji su bili inicijatori 10 godina ranije. U nacrtu teksta je pisalo Diana Obekser Budisaljevic, što je pogrešno – jer ne postoje istorijski tragovi da je ona koristila i svoje devojačko prezime posle udaje za Julija Budisavljevića, a druga zamerka je bilo slovo Ć koje nije korišćeno, pa smo na tome insistirali.
Još jedna zamerka koju smo izneli je bila to što je, prema tom nacrtu, na ploči trebalo da piše da je Diana spašavala decu na teritoriji bivše Jugoslavije između 1941. i 1945. godine, što je istorijski pogrešno jer se radilo o NDH koja je formirana na delu teritorije Kraljevine Jugoslavije. Zato smo insistirali da se država pomene pod punim nazivom pod kojim je postojala u to vreme.
Treće i najvažnije je da nisu pominjali koja deca su u pitanju, već je samo pisalo da je spasavala decu. Kroz Dnevnik Diane Budisavljević i druga istraživanja smo saznali da ona nije spasavala romsku decu, jer su ona slana u posebne logore u kojima su, na žalost, odmah bila likvidirana! Što se tiče jevrejske dece, hteli smo da predložimo Dianu da u Jad Vašemu uđe u Krug pravednih među narodima, međutim odgovoreno nam je da je to nemoguće, jer ne postoje nikakvi istorijski tragovi da je spasavala jevrejsku decu. Bilo nam je jasno, na osnovu svega, da je Diana imala odobrenje da iz logora izvlači isključivo srpsku decu, jer su jevrejska deca već imala neke vidove podrške i pomoći preko jevrejskih organizacija. Ali, činjenica je da im donacijama jeste pomagala.
Kako na sve odgovara grad Insbruk i kome se obraćate za pomoć?
Na naše replike, grad Insbruk je odmah negativno odgovorio da „ne bi trebalo da se daje privilegija samo srpskoj deci, jer je spašavala i drugu“. Onda smo se obratili istoričarima u Beogradu, Zagrebu i Austriji i još jednom napismeno zatražili potvrdu o tome koga je uopšte spašavala Diana Budisavljević.
Prvo smo stupili u kontakt sa Dr Milanom Koljaninom iz Instituta ta savremenu istoriju u Beogradu i Jasminom Tutunović iz Muzeja žrtava genocida, koji su nam potvrdili da je Diani bila data mogućnost da spasava samo srpsku decu, i da je, možda, eventualno, spasila i neko romsko dete, ali o tome ne postoje dokazi jer su i ta deca uglavnom imala srpska imena i prezimena, tako da je po kartoteci to bilo jako teško utvrditi. Onda nam je dr Nataša Mataušić iz Zagreba, koja je dugi niz godina bila direktorka Spomen područja Jasenovac, takođe potvrdila da se radilo o isključivo srpskoj deci, a da dokaz postoji i za dvoje hrvatske dece koja su bila deca partizana. Radilo se o deci kasnijeg ministra za socijalna pitanja u NR Hrvatskoj Draušnika, što smo pronašli kasnije i u samom Dnevniku.
Podrška je stigla i iz Austrije?
Da, pored svega toga, imali smo i podršku profesora Horsta Šrajbera, koji je jako ugledan u Tirolu i Austriji, što se tiče kulture sećanja i samog Drugog svetskog rata i Jasenovca. On je takođe potvrdio da na spomen ploči treba da piše ko su bili počinioci, dakle NDH, a ko su bile žrtve, to jest koga je to Diana morala da spašava. Onda smo stupili u kontakt i sa Međunarodnim Mauthauzen institutom i gospodinom Baumgartnerom koji nam je takođe poslao pismo podrške ali je i sam pisao gradu Insbruku sa inicijativom da treba pomenuti srpsku decu. Podržao nas je i gospodin Vilhelm Kues koji je napisao prvu knjigu o Dijani Budisavljević na nemačkom „Dianina lista“.
U septembru 2014. godine u Insbruku se našao i Tihomir Stanić, čija je inicijalna ideja bio film o Jasenovcu, a uz njega su bile i dve gospođe koje je Diana iz Jasenovca spasila kao bebe. Tada su prvi put bile na njenom grobu, a jedna od njih Jelena Radojčić je takoše napisala pismo gradu Insbruku da smatra da, kao jedna od preživelih i spašenih, da treba da se pomenu srpska deca. Još jedan od preživelih, Dušan Jerinić iz Pančeva i Udruženje logoraša Jasenovca na čelu sa gospodinom Čekićem su nam takođe dali podršku u toj borbi, kao i ambasador Srbije u Beču, gospodin Rodić i Episkop austrijsko-švajcarski Andrej. Tada smo napravili dokument od desetak stranica sa argumentacijom zašto treba pomenuti srpsku decu i napisati da je Diana Budisavljević sa slovom Ć, i u zagradi dodati da je devojački Obekser, i zašto na ploči treba da stoji i Nezavisna država Hrvatska.
Šta se dešava nakon svega toga?
Tada kreće priča o donošenju odluke. Prva je trebalo da bude donešena 3.juna 2020. Mi smo tada uspeli da zajedno sa delom gradske opozicije pozovemo na sastanak Odbora za kulturu i profesora Horsta Šrajbera koji je takođe argumentovao zašto sve treba da bude onako kako smo tražili. Tada je odluka odložena za kraj septembra, s obzirom da smo priložili pisma dr Mataušić i dr Baumgartnera i Vilfarma Kuesa, Udruženja logoraša Jasenovca, Muzeja žrtava genocida...
A onda opet kreću opstrukcije...
Da, onda smo saznali da je Ministarstvo vanjskih poslova Hrvatske reagovalo na našu inicijativu i da su pokušavali da kontraargumentuju. Zatim smo čuli da je Hrvatska i u Evropskom parlamentu urgirala na tu temu, te da je neko od austrijskih političara iz Evropskog parlamenta u septembru kontaktirao gradonačelnika Insbruka kako bi se cela priča preokrenula. Srećom, imali smo podršku i tadašnjeg ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, ali i jedne od najčitanijih novina u Austriji Tiroler Tagescajtung. Ono čega moramo da budemo svesni je i to da je Tirol jako konzervativna katolička pokrajina. Imali smo neke informacije da i biskup iz Tirola nije bio za to da se pominju srpska deca, ali da je možda promenio mišljenje kada je saznao da se u Mlaki nalazi freska Dijane Budisavljević.
U razgovoru sa političarima smo postavili pitanje: Ukoliko bi se radilo o jevrejskoj deci, da li bi to moglo da prođe bez njihovog pominjanja na spomen ploči?
Od većine smo dobili odgovor da ne bi moglo, ili bi nas dočekalo glasno ćutanje.
Nezvanično smo dobili objašnjenje da srpska deca ne bi trebalo da se pominju jer „te žrtve nismo skrivili mi Austrijanci, mi smo krivi za jevrejske žrtve, a srpske žrtve su skrivile ustaše u Nezavisnoj državi Hrvatskoj“. Na to smo odgovorili da to nije tačno, jer ustaše nisu same od sebe došle na vlast u Hrvatskoj, već uz pomoć nacističkog aparata na čijem čelu je bio jedan Austrijanac Adolf Hitler, a koji je na Balkan kao glavnokomandujuće slao većinu generala koji su nekada bili austrougarski oficiri kako bi se svetili za poraz u Prvom svestkom ratu. Jedan od njih je i dobro poznati Franc Beme koji je od 16. septembra 1941. do novembra 1941. bio opunomoćeni komandujući general u Srbiji. U to vreme su izvršene mnogobrojne masovne odmazde nad civilnim stanovništvom. To je jedan od argumenata zbog kojeg su se verovatno povukli.
Reakcija i pritisaka je bilo mnogo?
Po našim informacijama, preko 30 reakcija sa različitih strana je stiglo na ovu priču i vršili su se različiti pritisci da srpska deca ne budu pomenuta. Od toga, jedna trećina reakcija je bila usmerena na pominjanje srpske dece, a pomogla nam je na neki način i jevrejska zajednica u Tirolu. Na kraju je gradonačelnik Insbruka zamolio jednog austrijskog istoričara sa univerziteta u Regensburgu u Nemačkoj, koji je ekspert za Jugoistočne studije, da protumači sve ono što je grad dobio kao argumente za i protiv, i da donese sud o tome koliko je sve verodostojno i šta po njemu treba da piše na spomen ploči. Njegov odgovor je bio da bi istorijski tačno i ispravno bilo da se na spomen ploči pomene da se radilo o pretežno srpskoj deci, i to više hiljada njih, što je bilo osiguranje za grad Insbruk da će doneti pravu odluku.
I onda je odluka konačno ugledala svetlo dana?
Tako je. Konačno je, u novembru prošle godine, odluka doneta. Bilo je zaista naporno, jer smo od februara danonoćno sedeli, pisali pisma, vodili razgovore.Teška borba na kraju je uspela. Smatramo da je to istorijska odluka, ne samo za Insbruk i ovo podneblje, već generalno što se tiče srpskog naroda i poštovanja srpskih žrtava. Između ostalog i zato što je ovo, po prvi put u poslednjih 30 godina, posle svih onih ratova 90ih, da se na Zapadu, na jednom javnom mestu, u glavnom gradu jedne pokrajine pomenu i ispoštuju srpske žrtve. Nadamo se da će to prepoznati i ljudi u matici – u našoj otadžbini. Ono što moram da dodam je – da nije bilo korone i lokdauna, možda ne bismo ni uspeli u svemu ovome, jer ne bismo imali toliko vremena da uložimo u celu priču. Radili smo bukvalno pola radnog vremena, zbog lokdauna, pa smo faktički ostatak dana koristili tako što sednemo za kompjuter, vodimo telefonske razgovore i urgiramo gde god možemo kako bi se sprečilo donošenje pogrešne odluke. Ali, satisfakcija je odluka koja je doneta i ono što smo postigli!
Interesantan je i način na koji ste saznali da je vaša inicijativa uspela...
Zanimljivo je da Senat Insbruka kada god se donose odluke, to odmah objavi na svom sajtu. Kada se donosila ova, nije je bilo, iako smo pratili iz minuta u minut kada će biti objavljena. Znali smo da je tačka bila na dnevnom redu, ali odluke nema. Onda smo pitali o čemu se radi, jer smo se plašili da nije ponovo došlo do nekog obrta. Dobili smo odgovor da ne treba da brinemo i da smatraju da je odluka toliko bitna i da je digla toliko međunarodne prašine, čemu se nisu nadali jer su mislili da je priča lokalna, pa je objavljena kao posebna vest u javnom glasilu grada Insbruka . Moram da dodam i to da zaista nikada nismo saznali pravi razlog zašto su se ustručavali da na spomen ploči pomenu srpsku decu.
Ali, ploče na kući još nema...
Ploča još nije postavljena, čuli smo da je i posle odluke dolazilo do reakcija sa različitih strana, ali se nadamo da neće doći do nekog obrta i da će se ona ipak naći na rodnoj kući Diane Budisavljević, iako se to zbog pandemije odlaže iz meseca u mesec. Nadamo se da će se ploča naći na kući u toku proleća. Inače, i jedan park u Beču je, na inicijativu Srpskog kulturno-prosvjetnog društva „Prosvjeta“ dobio ime po Diani Budisavljević.
Međutim, grad Insbruk je u međuvremenu ipak povukao konkretan potez u znak sećanja na Dianu?
Nedelju dana uoči donošenja odluke o tekstu na tabli na rodnoj kući, doneto je rešenje da se vrtić, koji je bio imenovan po nacističkom lekaru i kasnijem austrijskom političaru i gradonačelniku Insbruka Burkhartu Brajtneru, preimenuje u vrtić Diane Budisavljević, kako bi grad pokazao da ispravlja višedecenijsku nepravdu zato što je imenovan po jednom nacisti i kasnije uglednom građaninu Austrije.
Iznenadila nas je ova odluka, jer je u Tirolu i dan danas takve stvari teško progurati, a istovremeno iznenađenje je bilo i to da nisu stavili i njeno devojačko prezime Obekser, na čemu su ranije insistirali. Početkom ove nedelje je improvozovano postavljena tabla, takoreći zalepljena na vrata, ali će uskoro sigurno biti i zakačena.
To je jedan od dokaza da sve ovo dobija pažnju i nadamo se da će dovesti do boljeg upoznavanja ljudi sa Dianom, jer verovatno će oni koji dovode decu u vrtić na internetu proveriti o kome se radi i ko je ta žena, čime će saznati ne samo za spasavanje dece, već i za stradanje Srba, Jevreja i Roma u logorima NDH.
