Kako je govorio Dantesov unuk Luj Metman, njegovom dedi je bilo drago što je morao da napusti Rusiju posle duela sa Puškinom.
Prema rečima autorke, da 8. februara 1837. godine nije došlo do tog sudbonosnog dvoboja, Francuz ne bio imao blistavu političku karijeru. Ko je bio ubica proslavljenog ruskog pesnika pre i posle duela?
Čovek sa dva prezimena
Ova istorijska ličnost ima najmanje dva imena: Žorž Šarl Dantes i Georg Karl de Gekern. Sa imenima je sve jasno – kalk sa jednog jezika na drugi. Ali zbog čega su različita prezimena? Radi se o tome da je Žorža, kada je imao 24 godine, usvojio holandski diplomata Luj Gekern. Dantesova majka je do tada već umrla, a otac je „sa zahvalnošću prihvatio ovu potpuno neobičnu ponudu“.
Prema rečima autorke, da bi se razumelo kako su se njih dvoje upoznali i iznenada postali rod, treba pratiti priču vezanu za Dantesov dolazak u Rusiju. Nakon pogoršanja finansijske situacije njegovog oca, Žorž je odlučio da se prijavi u vojsku u Pruskoj, ali nije dobio visoki čin i položaj u društvu. On je otišao u Rusiju da gradi karijeru. Čiji god da je bio štićenik, bio je pripremljen za oficirski ispit, služio je u Konjičkom puku, a dve godine kasnije unapređen je u poručnika.
Ministar holandskog dvora, baron Luj Gekern, predstavio je Dantesa peterburškom društvu. Ispostavilo se da su njih dvojica istovremeno stigli u rusku prestonicu, ali su okolnosti njihovog poznanstva obavijene velom tajne. Postoji verzija da se Žorž razboleo na putu za Rusiju i odseo u istom hotelu u kom i holandski diplomata. Gekern je video kako mladić pati, sažalio se nad njim i više se nije rastajao od njega, piše autorka.
Nemoguće je potvrditi da li je ovo tačno ili ne. Bilo je svakakvih glasina o odnosima usvojenog sina i njegovog staratelja, čak i krajnje neprijatnih.
Puškinov „rođak“
Dantes je bio dobro primljen u visokom društvu. Zbijao je šale i ponašao se pomalo drsko, ali mu je kao strancu to bilo oprošteno. Sve to se u početku dopalo i Puškinu.
Ali, zatim se razvila čudna priča, kaže autorka i navodi da je u pojednostavljenoj verziji o razlozima dvoboja poznato nekoliko stvari. Kako je navedeno, Francuz je dosađivao pesnikovoj ženi i oni su otišli da se obračunaju. Međutim, autorka piše da nije sve bilo baš tako.
Ranije se smatralo da je Dantesov usvojitelj, holandski ministar Gekern, koji je živeo u Rusiji kao izaslanik strane države, poslao anonimna pisma Puškinovim prijateljima. U tim pismima je tvrdio da je pesnik „rogonja“ i da je su njegova supruga i Žorž u vezi. Kasnije su se istoričari i biografi Puškina složili da ni diplomata ni njegov sin nisu imali nikakve veze sa ovim porukama. Postali su žrtve neprijatelja koji su želeli da zavade tu porodicu sa Puškinom.
Pesnik tada nije bio raspoložen da razjasni okolnosti i izazvao je Dantesa, ali je on, koji je inače važio za izuzetno opreznog čoveka, uspeo da odloži duel.
Žuravljova ističe da je Dantes izabrao vrlo originalan način. Da bi potvrdio da nema ništa sa Puškinovom suprugom Natalijom, Žorž je odlučio da se oženi njenom sestrom Katarinom Gončarovom. Aleksandar Sergejevič je smatrao da će njegov suparnik dobiti šta je zaslužio ako stupi u brak sa ženom koju ne voli. U članku je navedeno da zapravo voljena žena uopšte nije bila Natalija, već potpuno druga dama. Prema rečima autorke, poziv na dvoboj je otkazan, a Dantes i Katarina su živeli u miru sedam godina i imali četvoro dece.
Dve godine nakon venčanja, glasine o Dantesu i Nataliji Gončarovoj počele su ponovo da kruže. Puškin je ponovo posumnjao da baron Gekern spletničari i napisao mu je vrlo neprijatno pismo, navodi autorka članka.
Optužio je stranog ambasadora da je bio u intimnoj vezi sa Dantesom i govorio da obojica imaju polno prenosive bolesti. Prema rečima Žuravljove, dvoboj je sada bio neizbežan.
Uspon u karijeri
Dantes je nakon duela lišen oficirskog čina i poslat je daleko od Rusije, kao i njegov usvojitelj. Međutim, takav razvoj događaja je Francuzu samo išao naruku.
Da, ušao je u istoriju kao ubica Puškina, ali je nakon toga njegova karijera krenula uzvodno, smatra autorka članka.
Žorž se vratio u rodni grad sa suprugom Katarinom. Društvo se prvih pet godina prema njemu ponašalo, najblaže rečeno, hladno. Puškina su mnogi voleli i poštovali u inostranstvu. Baron je pokušao da zaposli usvojenog sina na bečkom dvoru, ali mu je ta karijera ostala nedostupna.
Dantesu se 1843. godine rodio dugo iščekivani sin, ali je Katarina preminula tri nedelje nakon porođaja. Dantes je ostao sam i nikada se više nije oženio. Ali, prema rečima autorke, tuga za pokojnom suprugom ga nije sprečila da tuži porodicu Gončarov za nasledstvo.
Dantes se zatim posvetio poslu. Isprva je izabran za člana Generalnog saveta departmana Gornja Rajna, zatim je bio na poziciji predsedavajućeg Generalnog saveta.
U članku Radio Sputnjika ističe se da je to samo početak. Napoleon Treći imenovao je Žorža za doživotnog senatora, slao ga na sastanke sa evropskim monarsima, uključujući i Nikolaja Prvog. Dantes je generalno izvršavao mnoge tajne zadatke monarha. Kasnije je unapređen u komandanta Legije časti. Uzgred rečeno, dugi niz godina bio je povezan sa Rusijom ─ bio je obaveštajac ruske ambasade u Parizu. Međutim, kada je palo Drugo francusko carstvo, Dantesova politička karijera se završila.
Prema pričama Dantesovog unuka, teško da se kajao zbog onoga što se dogodilo sa Puškinom, iako se njegova ćerka Leoni-Šarlota toliko divila delu ruskog pesnika da nije mogla da oprosti ocu taj dvoboj i nazivala ga ubicom.
Prema jednoj verziji, ona je zbog toga počela da gubi razum i Dantes je smestio u psihijatrijsku bolnicu, u kojoj je umrla osam godina pre oca.
