To za Sputnjik kaže istoričar i akademik Ljubodrag Dimić povodom sve glasnijeg propagandnog rata protiv filma „Dara iz Jasenovca", koji se pokreće ne samo u Srbiji već i u regionu.
Niko nije sumnjao da će prvi igrani film o zločinima u koncentracionom logoru Jasenovac izazvati reagovanja, pogotovo što je o tako teškoj temi koja je sve samo ne lokalna vladao muk 75 godina. Jasno je bilo da će ga i u svetu i ovde svako sagledavati svojim očima.
Napadi sa jasnim ciljem
Uz razne etikete koje je dobio, od propagande, do državnog projekta, mada je prilično nejasno zašto bi to imalo negativnu konotaciju, jedna od najnovijih reakcija odnosila se i na faktografiju. Zamereno je da se film praktično bavi samo ubijanjem Srba, a selekcija žrtava je, kako je primećeno, falsifikat istorije.
Na pitanje kako kao istoričar gleda na to, Dimić je pre svega želeo da ukaže na to da nam je ovakav film bio potreban i da veruje da će on biti samo prvi u nizu onih koji će biti snimljeni na tu temu. Zato ga, kao prvo takvo ostvarenje, ističe on, treba pozdraviti sa svim vrlinama i manama.
Uz ogradu da sebi ne bi dozvolio da tumači nešto što je umetničko delo, već da o njemu može da govori samo kao istoričar, on ističe da kada na taj način govorimo o Jasenovcu moramo da kažemo da je to planeta smrti. To je, kako napominje, sistem koncentracionih logora za koji nikada nećemo utvrditi koliko je ljudskih života progutao.
Jasna genocidna namera
„Taj sistem koncentracionih logora gde je Jasenovac predstavljao onaj ključni, centralni, nastao je samo sa jednom namerom – da se izvrši genocid nad jednim narodom. I ako gledamo te brojke one svakako nisu manje od 800.000. Prva komisija koja je popisivala žrtve Jasenovca u kojoj su bili slovenački forenzičari i jedan odavde, utvrdila je da je bilo najmanje 800.000 Srba, plus 30.000 Jevreja, plus 80.000 Roma. Zbog potreba zvanične politike ta brojka je smanjena za sto hiljada“, kaže Dimić.
On napominje da su istraživanja njegovih kolega objavljena u doktorskim disertacijama pokazala da se brojka stradalih u logorima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH) kreće oko 800.000, a da je u njima ubijeno najmanje 550.000 Srba. Zato, dodaje on, svako licitiranje sa tim brojkama vređa žrtve. Podseća i da je na prostoru NDH nestalo više od 74.500 dece, od kojih najveći procenat u logorima.
„Kada govorimo o tome, u trenutku kada je Rimokatolička crkva sa Alojzijem Stepincem rešila da se pridruži krajnje nevoljno inicijativi spasavanja dece iz logora koju je pokrenula Dijana Budisavljević, a to je 1943. godina, već 85 odsto te dece je bilo ubijeno. Oko 12.000 koja su ostala predata su ustaškim porodicama bez dece da ih formiraju kao Hrvate. Prema tome, Jasenovac je priča koju kada uzmemo u razmatranje, čini mi se da svi moramo da stanemo mirno, sa pijetetom prema tim nedužnim ljudima“, ističe Dimić.
Zatrpavanje suštine
Jedan strašan rat i jedna strašna genocidna ideologoja dodatno usavršena, odnele su stotine hiljada života i treba imati poštovanja prema toj činjenici, poručio je naš sagovornik koji smatra da najrazličitije reakcije na film služe zamagljivanju najbitnijeg - ko su bili zločinci, a ko žrtve jednog od najmonstruozniji logora u vreme Drugog svetskog rata.
„Mislim da je sve to u funkciji zatrpavnja onoga što je suština, a suština je da je u jednom ratu jedan narod stradao samo zato što je pripadao drugom narodu i što je pripadao drugoj veri. To se sada zatrpava na svaki način i tu uopšte nije mala uloga Rimokatoličke crkve kojoj je u interesu da se izmesti suština priče o koncentracionom logoru Jasenovac i celom tom sistemu logora na prostoru NDH i da se sve okrene ka nečemu što je sasvim trivijalno i nevažno“, nema dilemu naš poznati istoričar i akademik.
Ne žele suočavanje
On, međutim, nema dilemu ni o tome da je film otvorio temu koja nije željena i za koju mnogi nisu spremni ni posle 75 godina.
„Nisu spremni da je prihvate, nisu spremni da je čuju, nisu spremni da se suoče sa tim. I ako je srpski narod podneo te žrtve na njemu je da te žrtve na neki način održava u svesti budućih pokolenja i ovaj film će stići do dece, do škola, do mladog naraštaja, ne sa namerom da bi se neko svetio, ali sa namerom da se nešto zna o prošlosti i da se ta prošlost ne iskrivljuje onako kako ovoj ili onoj političkoj opciji i na ovom prestoru gde mi živimo, ali i onom bivšem jugoslovenskom, odgovara“, poručio je Dimić.
On kaže da bi se, da smo mi ovde ozbiljni narodi kao Jevreji, za neke stvari kakve su krivotvorenje istorije, uvodile i kazne. Smatra, takođe, da bi država morala da odvoji ozbiljna sredstva i da se od početka krene u tu priču o Jasenovcu, kao što to rade Jevreji. Dimić podseća da su Jevreji poimence registrovali nešto više od 2,5 miliona stradalih sunarodnika u toku Drugog svetskog rata, ali da nikome ne pada na pamet da dovodi u pitanje brojku od šest miliona ubijenih u holokaustu. To je, dodaje on, znak ozbiljnosti naroda koji pamti žrtve i poštuje ih.
Šta rade ozbiljne države
A ovde kod nas je negativnu konotaciju dobilo i to što je snimanje filma nazvano državnim projektom, kao i njegova kandidatura za nagradu Oskar.
Kamo sreće, dodaje on, da imamo takve državne projekte, pitajući se zar treba slučajno da nastane nešto što treba da opiše stradanje i istrebljenje jednog naroda.
Dimić smatra da nikada neće biti poznat tačan broj stradalih, ali da država treba da formira komisiju, da stručnjaci različitih profila rade na tome krenuvši od popisa stanovništva.
Zarad mira u SFRJ sve je, kaže svaljeno na Nemce, a istraživanja su pokazala da su oni na ovom prostoru tokom rata ubili oko 40.000 ljudi. Nije to zanemarujuće, kaže on, ali i dodaje da je u odnosu na brojku koja prelazi milion stradalih u Drugom svetskom ratu, to ipak prilično malo.
Naš sagovornik ističe da mu je žao što uopšte pričamo na ovaj način o temi kakva je Jasenovac, jer bi ona trebalo da se podrazumeva.
Oni narodi koji ne znaju istinu o sebi, njima se istorija ponavlja, upozorava on, ali i napominje da celu priču sa filmom „Dara iz Jasenivca“ vidi kao pokušaj da se nešto što je bila mračna prošlost na ovim prostorima ne ponovi nijednom narodu.
Otvaranje Pandorine kutije
Teoretičar komunikacija i reditelj, Stanko Crnobrnja smatra da je bilo neminovno da će, otvaranje jedne ogromne teme koja je bolna za više različitih strana i zataškavana toliko decenija, značiti i otvaranje jedne velike „Pandorine kutije“.
„Ovde je urađeno jedno pristojno umetničko delo koje je otvorilo grandioznu temu da bi sada ljudi mogli dalje da razrađuju to što je iskočilo iz te kutije. Možda je i bilo vreme da ta tema počne da se radi iako ne treba zaboraviti da su rađeni i dokumentarni filmovi o Jasenovcu. Neke su činjenice apsolutno neumitne, da je to bilo jedno od najzverskijih mesta na teritoriji Evrope i sveta ikada“, kaže Crnobrnja za Sputnjik.
I ta tema o krivici je, po njegovom mišljenju, jasno prikazana i umetnički interpretirana i on ne smatra da je u reagovanjima na film sve drugo bilo bitnije od isticanja upravo te istine.
Nije zasenjena glavna priča
Naš sagovornik kaže da je pratio šta su mediji i naši i regionalni donosili povodom filma. Tu je, dodaje, bio jedan cunami podataka, od iskaza preživelih logoraša, do sudbina čelnika NDH Ante Pavelića i svih zločinaca koji su prikazani u filmu. Bilo je tu i napisa o tome ko je posle Drugog svetskog rata od visokih funkcionera zataškavao istinu, o odnosu Tita prema Jasenovcu i svuda je, kaže, ukazano na monstruozna zverstva.
Pandorina kutija je otvorena i s njom mnoge teme, ali one ipak nisu zasenile glavnu priču, mišljenja je Crnobrnja.
