Gornjem toku Oke pripadaju Tulska i Kaluška oblast, vredne pažnje čak i za one koji su bili u Toskani i koji dobro poznaju Diznilend. Na primer, ove godine je Kaluga prestonica Rusije za Novu godinu. Lokalni tobogani od pedesetak metara oduzeće vam dah više nego američki.

Tulski kraj — zemlja živih zanata, ljubitelja gastronomije i odličnih puteva — odgovor je drevnim apeninskim provincijama.

Gornja Oka se spominje u letopisima od vremena Jaroslava Mudrog, koji je svom sinu Svjatoslavu dao Černigovsku kneževinu.

Posle toga je blizina Moskve ukrotila lokalne ambicije, ali duh mesta se i dalje može ponegde naći. Čak će i tranzitni putnik to osetiti: vreme teče na drugačiji način (Oka!), a visoke obale stvaraju širok horizont.

U selu Vorotinsko u toku je školska rekonstrukcija susreta dve vojske na reci Ugri 1480. godine - moskovskog kneza Ivana III i tatarskog kana Ahmata.

Datum završetka tatarsko-mongolskog ropstva nije samo još jedna epizoda u istoriji. Svim čulima možete u potpunosti uroniti u istorijsku stvarnost u blizini, u Muzeju diorame koji se nalazi u ravnici Ugre. Naučna rekonstrukcija velikih razmera je započeta 2014. godine, kombinuje 3D i audio-dizajn sa tradicijom ruske škole slikara akvarelista.

Što se tiče Vorotinskog, ovde je moguće maštati, zamišljajući kakva je napetost vladala u jesen 1480. godine. Istoričari neumorno raspravljaju o tome da li je u to vreme postojao jaram. Do 15. veka bilo je reči o savezu sa ostarelom Hordom, povoljnom s obzirom na druge spoljne pretnje. Jedna činjenica je nesumnjiva, došlo je vreme za Ivana Trećeg, koji je odlučno odbio da plati danak Ahmatu. U Vorotinsku je han proveo više od mesec dana ne prolazeći kroz kapije — odbrambene strukture na ulazu.

Ako imate želju da se „nikad ne suočite sa izvršiteljima tokom otplate kredita“, poželite to ovde. Sigurno će vam se ta želja ostvariti. Uostalom, nakon što su se ruska i hanska vojska istovremeno okrenule od Ugre, danak je prestao da odlazi u Hordu. Ivan Treći je ovo smatrao čudom Bogorodice, a Ahmat je zbog toga ubijen u stepi.

Duša se odmara kada se nađe u Kozeljsku. Prvo, ovde se ne možete izgubiti. Tamo gde je baza gvardijske divizije, tamo je red, to se može videti čak i u samom planu ulica. Ovo molitveno mesto obezbeđuje duševni mir. U njemu često borave hodočasnici na svom putu ka muškom manastiru Optina ili Amvrosijevskom ženskom manastiru.

Da li je moguće da ga je neprijatelj Batij, koji je zapalio Kozeljsk do temelja zbog osvete za skoro dva meseca otpora, mogao nazvati „zlim“ gradom? Ali samo dobrota i ljubav prema otadžbini objašnjavaju samopožrtvovanje stanovnika koji su na kraju proslavili ovo naselje.

Kozeljsk je uvek plaćao visoku cenu za stavljanje istorijskih granica u prvi plan. Dva puta su ga Tatari i Mongoli spaljivali.

Moć prošlosti se ovde spaja sa dobrim novim tradicijama. Park „Vihlandija“ će dugo zaokupljati decu, dok će odrasli imati slobodnog vremena za šetnju do drevnog kamenog krsta. Prema legendi, postavljen je na mestu hrama paganskog Vjatičija.

Belo-roze, sa plavim kupolama i zlatnim zracima, to je Beljev. Ovde se stiže odmah posle najmanjeg grada u Rusiji — Čekalina. Odmah se oseća trgovačka atmosfera Beljeva. Nežan kolorit obmanjuje, jer se svuda oseća poslovnost ovog provincijskog grada.

Lokalna igra na sreću je objasniti pridošlicama da je ovde napravljena prava beljevska bombona. A to što se prodaje u lokalnim supermarketima pod istim brendom su 99 odsto proizvodi iz podmoskovske Istre. I naravno, to nije to. Voćnjaci jabuka okružuju grad, uvijajući ga u nežnu koprenu na proleće, a zimi savijajući snežne kape. I ovo je uverljivo objašnjenje —ovde su počeli da prave bombone od jabuke „antonovke“ još 1888. godine.

Otprilike tada je i procvetao zanat izrade beljevske čipke. Ovim zanatom se bavilo dve hiljade zanatlija. Većinu njihovih proizvoda, najviše čipku za posteljinu i stolnjake, slali su u glavni grad.

Još jedan pravac razvoja Beljeva su muški i ženski manastiri, oko kojih je stvoren vlastiti ekosistem. Dakle, poređenje sa Vatikanom, koji je odavno vezan za Beljev, ne deluje namerno. To je takođe mikrosvet sa svojim zakonima, u kojem se dobrota i posao neobično kombinuju.

Sve na šta su lokalni stručnjaci ponosni, što skuplja „lajkove“ na društvenim mrežama ili zaštićena mesta do kojih masovni turizam nije stigao, nalazi se na portalu „Živo nasleđe: karta lokalnih kulturnih brendova“.

Ovaj projekat je pomoć putnicima koji su se umorili od dosadnih tekstova na „Vikipediji“ i ne žele da se oslanjaju na ukuse blogera. U dva klika možete prilagoditi sebi zanimljive lokacije duž rute. Na kraju krajeva, svako ima ono što ga zanima.

I tako gurman odlazi na gastronomsku turneju, a porodica u istom regionu pronalazi kako da otrgne decu od „Ajfona“. „Velika Oka“ je prva velika maršruta koju preporučuju eksperti.