U obrazloženju presude donesene 11. februara, a koje je u posedu „Nezavisnih“, sudija Blagojević, između ostalog, navodi da su ovlašćenja visokog predstavnika određena Aneksom 10 Dejtonskog mirovnog sporazuma, s tim da nijedna od odredaba Aneksa 10 niti bilo koja druga odredba Dejtonskog mirovnog sporazuma visokom predstavniku ne daje pravo da preuzme zakonodavnu vlast u Bosni i Hercegovini, tj. da nameće bilo koji zakon ili drugi pravni propis.
„Takvo pravo visokom predstavniku nije dato ni od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, pošto u tom pravcu ne postoji nijedna rezolucija tog organa. Ni Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 1031 od 15.12.1995. godine visokom predstavniku nije dato pravo da ovde nameće bilo koji zakon ili drugi pravni akt“, napisao je, između ostalog, Blagojević u obrazloženju presude.
U presudi se dalje navodi da tzv. Konferencija za implementaciju mira nema pravo da ovlašćuje visokog predstavnika da u BiH nameće zakone ili druge pravne akte, tako da ni prema domaćem ni prema međunarodnom pravu visoki predstavnik nema prava da se poziva na bilo koje zaključke navedene konferencije pa ni na zaključke te konferencije iz Bona 1997. godine.
Takođe: ni na zaključke i deklaracije upravnog odbora te konferencije jer takvo pravo za tu konferenciju nije propisano nijednim pravnim izvorom unutrašnjeg i međunarodnog prava.
„Štaviše, postojanje te konferencije nije ni propisano Dejtonskim mirovnim sporazumom, niti drugim međunarodnim ugovorom, kao ni bilo kojim aktom Saveta bezbednosti ili drugih organa Ujedinjenih nacija“, navodi se u obrazloženju presude.
U vezi s razlozima za odbijanje primene zakona koji je nametnuo visoki predstavnik u BiH, u presudi se navodi i odredba člana 70. Zakona o Ustavnom sudu Republike Srpske koja daje pravo redovnom sudu da odbije primenu bilo kog propisa ili opšteg akta zbog njegove nesaglasnosti sa Ustavom.
Naime, kada je reč o samom sporu, radi se o tome da je grad Banjaluka pred Okružnim sudom u Banjaluci pokrenuo tužbu protiv Republičke uprave za geodetske i imovinsko-pravne poslove (RUGIPP) koja je odbila da na grad Banjaluka upiše pravo svojine sa 1/1 na zemljištu na kojem se između ostalog nalazi i zgrada Narodne skupštine Republike Srpske.
U tom sporu kao zainteresovana strana pojavila se i Bosna i Hercegovina putem Pravobranilaštva BiH koja se u odgovoru na tužbu pozivala upravo na Zakon o privremenoj zabrani raspolaganja državnom imovinom BiH koji je nametnuo visoki predstavnik u BiH tražeći da se tužbeni zahtev grada Banjaluka odbije kao neosnovan.
Na kraju je tužba Banjaluke odbijena, ali ne po osnovu tog nametnutog zakona, već po osnovu Sporazuma o pitanju sukcesije koji je ratifikovalo Predsedništvo BiH, a za šta su ranije saglasnost dali i predstavnici Republike Srpske u institucijama BiH.
Tim sporazumom, između ostalog, propisano je da će nepokretna državna imovina bivše SFRJ koja se nalazi na teritoriji bivše SFRJ pripasti državama naslednicama na čijoj teritoriji se nalazi ta imovina.
