Reč je o sve popularnijoj praksi povlačenja podrške javnim ličnostima, ali i kompanijama nakon nekog njihovog negativnog poteza kojem se nešto prigovara ili se smatra uvredljivim. I ne samo o povlačenju podrške, već i o izlaganju javnom raspeću do potpunog uništenja ugleda.
Udar novog totalitarizma – kulturno poništavanje
Talas kulture otkazivanja prvo je zapljusnuo univerzitete u Sjedinjenim Državama, gde dominiraju profesori levo-liberalne orijentacije. Oni i studentski aktivisti započeli su ga otvorenim kampanjama cenzure i otkazivanja, svega i svakoga čiji se pogled na svet razlikovao, a mišljenja drugih etiketirana su kao seksistička, rasistička, uvredljiva.
Kultura otkazivanja zatim se preselila u Holivud, jedan od poznatijih je slučaj Vudija Alena čiji je izdavač odbio da izda već dogovorenu autobiografiju slavnog reditelja, zbog optužbi da je zlostavljao usvojenu ćerku, a koje su na sudu odbačene još 1992. godine.
Konačno, fenomen se preselio u medije, prošle godine urednici Tajmsa cenzorski su popustili pred gnevnom ruljom sa interneta, brisanjem delova teksta svog kolumniste Breta Stivensa. Zbog autorskog teksta republikanskog senatora Toma Kotona iz konzervativnog Arkanzasa, ostavke su podneli Džejms Benet i Bari Vajs, koja je proglašena fašistom i rasistom...
S fenomenom kulturnog poništavanja širu javnost u Srbiji upoznao je reditelj Emir Kusturica, koji mu je posvetio govor na svečanosti povodom Dana državnosti Srbije. On je podsetio na slučaj engleskog profesora Vila Nolanda koji je izgubio posao na univerzitetu pošto je na predavanju afirmisao patrijahalne vrednosti.
Moderni oblik represije
Profesor Filološkog fakulteta Milo Lompar kaže da je takozvana kultura nove cenzure zapravo novi oblik represije koji vuče korene od pada Berlinskog zida, jer je tada nastalo društvo koje se legitimisalo kao društvo kraja istorije i gotovih rešenja. A onda se pokazalo da ima i svoje unutrašnje protivurečnosti.
„To je društvo nošeno ideologijom dubokog nasilja i netolerancije, koja se predstavlja upravo kroz ideologiju mira i tolerancije. U tom paradoksu krije se unutrašnja protivurečnost koja bitno određuje zapadna, a posebno američko društvo. U startu nekoga optužite da je rasista, patrijahalista, homofob, a tom optužbom unapred sebe postavljate na mesto nekoga ko to nije. Optužujući nekoga, privilegujete poziciju ispravnosti“, objašnjava Lompar i dodaje da je ovaj princip direktno vezan sa padom humanističke nauke u poslednjoj deceniji 20. veka.
Komunizam je bio tolerantniji
On dodaje da iza ovog principa stoje takozvani levi liberali, redizajnirana ideologija koja ima snažne komunističke, ideološke recidive. Dodaje da je komunizam imao grube metode represije, pa je nama na ovim prostorima lako da prepoznamo kulturu poništavanja, ali da je suštinski bio tolerantniji prema neideološki osetljivim područjima.
„Totalitarizam je sve vidljiviji i biće sve grublji, a programiran je tako da je kritičnost uvek usmerena prema tradicionalnim vrednostima. Ako kritikujete porodicu, hrišćanstvo, patrijahalizam, sve ono što je nasleđe, imate široko polje kritike. Obrnuto, aktuelne forme, kao što su feminizam, određeni oblici uređenja društva, nije dozvoljeno da budu kritikovani. Prvo ćete se suočiti sa intelektualnom odmazdom, jednostavno će prestati da vas pominju kao intelektualno bitnu činjenicu, posle toga sa akademskom odmazdom, dovešće u pitanje vaš status, a u najkritičnijim sadržajima bićete suočeni i sa odmazdom koja može imati krivično – pravni karakter“.
Poništavanje ljudi i ideja na internetu kao sredstvo za obračun sa nepoželjnima, posebno političkim neistomišljenicima, povuklo je za sobom i druge reakcije. Posebno mehanizam kojim se sprovodi hajka na određenu ličnost.
Hajka na digitalnim medijima
Lompar primećuje da se unutar digitalnih medija tačno zna koji su mediji prvoga reda u toj funkciji, koji priču „razvejavaju“, uvek su u blizini osetljive teme. Naš sagovornik kaže da se na taj način zapravo realizuje jedan politički način delovanja, po principu, žrtvu može da vređa svako, a ona ne sme nikoga.
„Ne treba zaboraviti da prostaštvo, koje je u našoj sredini grandiozno, nije nekontrolisano, bujica prostakluka uvek ide na istu adresu, to je crkva, njeni velikodostojnici, konzervativni intelektualci, ustanove dugog trajanja, oni se mogu psovati besomučno, možete ih vređati najgorim rečnikom koji postoji, a u isto vreme ne možete vređati nikoga, čak ni kritikovati, ako dolazi sa druge strane spektra“.
Trampov primer za ostale
Kada je reč o pojedinačnim pobunama protiv ovakvog sistema, one, prema Lomparovom mišljenju u ovom trenutku ne mogu da postanu pokazatelj nekog kretanja. Kao najbolji dokaz da je stvari nemoguće promeniti navodi primer Donalda Trampa.
„To je bila očigledna nastava o tome šta pojedinac može. On je predsednik SAD, drži konferenciju za štampu tri dana posle izbora, a u trećem minutu ga isključuju sa osam nacionalnih frekvencija. Dakle, oni šalju poruku da on zapravo ne može ništa. A to je čovek koji ima nuklearni kofer. Dakle, prosto proglašavaju da to nije tako, vlast je negde drugde. Šta može jedan profesor univerziteta u Engleskoj ili Americi da promeni, kada se suoči sa apsolutnom normom koju njegove kolege sprovode“, kaže Lompar.
On smatra da kulturu poništavanja apsolutno treba čitati kao naznaku totalitarizma, jer je deo potrebe, ne samo da se potisne, već da se uništi sve što nije jednako sa vladajućom ideologijom.
„Mislim da je to vrlo snažno i da je izraz duboke krize vrednosti koja je počela da ugrožava samu civilizaciju, ako je nije već nepovratno gurnula na putanju propasti. Na delu je stara komunistička maksima koja se pojavljuje u novom ruhu, sa istim dejstvom koje glasi, nema slobode za neprijatelje slobode“, zaključuje Lompar.
