Surove smrti u Jasenovcu
„Mnogo je surovih načina stradanja, surovih smrti i u jednom trenutku, kada sve to stavite na papir, shvatite da vi to ne možete ni da pročitate, a kamoli da snimite. Najviše su me pogađali načini na koji su ljudi ubijani, a tek smrti dece... to je nešto jezivo“, kaže Nataša Drakulić.
Uzbuđena uoči televizijske premijere, kaže da se nada da će posle „Dare“ nastati i drugi filmovi na ovu temu, zbog toga što ima još mnogo neispričanih priča o Jasenovcu koje tek treba snimiti.
„Volela bih da se radi mnogo projekata i drugih filmova na ovu temu. Ima mnogo neispričanih priča o Jasenovcu, a toliko godina je prošlo da se ništa nije dešavalo. To želim da se dogodi posle televizijske premijere filma – da se pokaže interesovanje, da ljudi saznaju, da bismo kolektivno mogli da se pročistimo od svega toga što se dešavalo.“
Da li ste vi lično razmišljali o tome da nastavite u tom pravcu, da li posle „Dare“ za to imate snage?
– Mislim da imam snage. Postoje još neke priče vezane za Jasenovac koje vidim već u slikama. Ako bude prilike, time ću se pozabaviti vrlo rado.
Kako se osećate pred premijeru koja je drugačija od bioskopske?
– Osećam se uzbuđeno, kao i većina ljudi oko mene koja nije imala priliku da vidi film. Mislim da je tv premijera u ovom trenutku najbolje rešenje, budući da situacija sa kovidom nije prošla, još traje. Bioskopska premijera je planirana za 22. april, na godišnjicu proboja Jasenovca, i tada ćemo dovesti sve glumce, pogotovo male glumce koji se najviše raduju crvenom tepihu. Shvatili smo da treba pustiti ovaj film da ga ljudi vide, pogotovo nakon svega onoga što se dešavalo u međuvremenu. Vrlo sam srećna i vrlo uzbuđena što će se to dogoditi.
Univerzalna priča koju svi razumeju
Da li očekujete različito reagovanje naše publike u odnosu na američku ili smatrate da je priča toliko univerzalna da na isti način dopire do svih?
– Sama činjenica da smo dobili takvu distribuciju u Americi, preko Studija 101 i Univerzala, najbolje govori o tome da je to univerzalna priča koju je neko ko je pogledao – i razumeo.
Koliko ste, kao dete iz Oluje, iz kolone, susprezali vašu ličnu priču, ličnu emociju u cilju univerzalnosti filmske priče?
– I jesam i nisam. Prvo zbog toga što je ova tema zahtevala veliki rad kroz istraživanja, upoznavanja sa samom materijom, susrete sa ljudima koji su sve to preživeli... Ali sve emocije koje sam pustila bile su moje i od toga ne bežim niti ću bežati. Nikada na drugom projektu nisam dala ništa ovoliko lično kao za ovaj scenario.
Da mogu opet, sve bih isto
Koliko je, baš zbog tog ličnog, ovaj rad za vas bio mučan?
– Bilo je preteško i odraziće se kasnije i na neko moje fizičko zdravlje. Kada nešto stvarate, vas u prvom trenutku nosi adrenalin, ali kasnije ne možete da spavate, nesigurni ste da li je to što ste uradili dobro, da li je dovoljno jako, da li je ovako ili onako... Tek kad se završilo snimanje, došlo je do neke vrste kolapsa mog organizma. Trebalo mi je jako puno vremena da se oporavim, ali opet, kad vratim sve unazad, nije mi žao. Ono što sam ja dobila sa ovim filmom je nešto izuzetno. Pre svega mislim na ljude koje sam susrela, pogotovo glumce iz Banjaluke. Zato da mogu opet, sve bih ponovo tako kako sam radila.
Koliko dugo ste radili scenario?
– Godinama mene zanima ta tematika, ali od onog trenutka kad je doneta odluka i kad je počelo pravo formalno istraživanje, rad na scenariju trajao je četiri-pet godina.
Biće još naručenih tekstova, spremna sam za to
Američki kritičari doveli su u sumnju istinitost vaše priče o Jasenovcu. Da li vas je to pogodilo?
– Lično me apsolutno nije pogodilo zato što su ta dva teksta tako naručena i beskrupulozna. Kad bih ja pisala nešto protiv nekoga ili nečega, bar bih se potrudila da znam o čemu pišem. Ono upoređivanje sela Mirkovci koje se nalazi kraj Vinkovaca i sela Mirkovci kraj Kozarske Dubice, odakle je naša junakinja filma, dovoljan je pokazatelj. Nije me to pogodilo jer znamo da se o Jasenovcu suviše dugo ćutalo i ovo prikazivanje filma će i biti najznačajnije upravo zbog toga. Pogodile su mene mnogo više druge stvari, neki bolovi i neprebolovi koje nisam uspela da stavim u scenario, a naručenih tekstova će biti i ja sam vrlo spremna za to. Znam šta smo uradili, znam da je ovaj film dug tom stradalom narodu, toj stradaloj deci, tako da sam sa te strane potpuno mirna.
Da li je ovo prvi put da ste dovedeni u priliku da branite sopstveno delo?
– Nisam, bilo je toga. Dugo sam u ovom poslu i to je sve cena posla. Da sam studirala violinu, verovatno bih branila neke note, ali pošto nemam sluha, sad branim svaku svoju rečenicu. Znam šta radim i kako radim i dok god budem u ovom poslu, trudiću se da uvek stanem iza onoga što pišem, da uvek mogu to da odbranim. Svaku rečenicu krvlju platim, verujte mi.
