„Ako li te ljubomora muči, jedan David i mir u kući.“
David – to bejaše vinjak požeškog Zvečeva, popularan u nekadašnjoj zajedničkoj državi, a citirano je staro oko šest decenija, kada se na našem prostoru tek počinjalo sa organizovanim oglašavanjem.
Inače, ovakve doskočice na tržištu su dobro prihvatane. Neke od njih i zapamćene, nadživevši proizvod zbog kojeg su smišljene. Često, reklama je pola prodaje.
A pošto je u eri neoliberalizma utvrđena tendencija da se sve sagledava kao tržišna utakmica, iz ugla političkih partija predizborna kampanja više je reklamiranje kroz dopadljive poruke biračima, nego kao ideološko i političko sučeljavanje sa neistomišljenicima.
Haradinajeva „teška artiljerija“: Velika Albanija
Bez ikakve sumnje, Haradinajevo novo oglašavanje o ujedinjenju Kosova i Albanije oročeno je na kratko, do izbora, a usmereno ka dosezanju do šireg kruga birača, boljem rezultatu u izbornoj utakmici.
Stremljenje Albanaca ka nacionalnom ujedinjenju i stvaranju Velike Albanije (što pored teritorije KiM podrazumeva i delove Severne Makedonije, Grčke i Crne Gore, pa čak i centralne Srbije) postoji i traje.
U nekim istorijskim etapama izraženo je jače, u drugima slabije, ali u svakom slučaju može uticati na opredeljivanje birača.
Većina Albanaca za ujedinjenje
Timoti Les navodi istraživanje javnog mnjenja iz 2019. godine u kom se 75 odsto ispitanika u Albaniji i 64 odsto njih na Kosovu i Metohiji izjasnilo da bi glasalo za ujedinjenje na referendumu. Takođe navodi i reči Edija Rame kako je „zajednička država neizbežna i neupitna.“
Posle sulude američke odluke da se lažnoj državi Kosovo dodeli „nezavisnost“, Albanci, zapravo, nikada nisu bili bliži ostvarivanju „nacionalnog sna“. Nikada, u celoj svojoj istoriji. Zbog toga, Haradinajevo „iskakanje“ donekle i ne čudi. Čudi, međutim, zbog čega „međunarodna zajednica“ ćuti!? Bez obzira na cilj Haradinaja, ukoliko nema oštrijih i jasnih poruka iz „međunarodne zajednice“ ovakva oglašavanja se postepeno legitimizuju i tako se utvrđuje presedan.
Zašto međunarodna zajednica ćuti
Velika Albanija jeste veliki problem i pred tim se ne može ćutati. Prvo, to je direktno kršenje Ahtisarijevog plana, koji je poslužio kao temelj „nezavisnosti Kosova“. Ako jedan plan, široko promovisan od strane političkog Zapada ne može da izdrži test vremena, zašto uopšte shvatati ozbiljno bilo koji budući predlog o bilo čemu!? Na stranu činjenica da zvanični Beograd ne prihvata Ahtisarijev papir, za to postoje široko obrazloženi razlozi, ovde sada postaju upitni i svi dalji dogovori o brojnim izazovima kontinentalnog karaktera.
Drugo, težnja za ujedinjavanjem postoji zbog rešavanja jednog, albanskog nacionalnog pitanja. A to tako, istorija nas uči, ne može. Jer, posledično će onda biti otvorena i druga nacionalna pitanja na Balkanu. Zašto onda nije legitimno i da Hrvati tako nastupaju!? Ili Bugari!? Grci!? Mogu i Srbi da govore o promenama postojećih granica! Da li je onda sasvim legitimno krenuti u predizbornu kampanju u Srbiji sa porukom o širenju granica, ujedinjenju sa Republikom Srpskom?
Treće, otvoreno je i čemu svi ti pregovori Beograda i Prištine, čemu Bajdenova „čestitka“ u kojoj se zahteva „obostrano priznanje“, mini – Šengen, inicijative i sporazumi? Ovako ispada da su to samo međukoraci kako bi se u konačnom ishodu osiguralo lakše stvaranje Velike Albanije. Zašto bi se ubuduće razgovaralo, zašto učestvovati u regionalnim EU – projektima?
Projektuje li se nova faza
Za Srbiju, naravno, spisak pretnji do kojih bi došlo ovakvim razvojem situacije mnogo je duži. Ali, za sada, da ostanemo na rasvetljavanju stava i pozicije međunarodnih faktora prema ovoj stvari. Da se to nekako istera na čistinu. Da se vidi, jesmo li i dalje na terenu međunarodnog prava i konstruktivnog pristupa koji podrazumeva normalizaciju ekonomskih odnosa uprkos tome što političkog dogovora ne može biti, ili se projektuje ulazak u novu fazu.
Za pojedince u Vašingtonu i Briselu, nesumnjivo, Haradinajevo oglašavanje dođe i dobro. Oni to vide kao deo pritiska na Beograd, stavljanje Srbije pred izbor: ili ćete priznati „malo Kosovo“ ili ćete se suočiti sa „Velikom Albanijom“!
Po običaju, zanemaruju sve što nakon ovakvih poruka ide: percepciju srpskog javnog mnjenja, poglede nezapadnih aktera uključenih u „balkanske poslove“ i složeno „pravno nasleđe“ kojim su regulisani odnosi u ovom delu Evrope. Haradinaj nikoga nije uplašio, niti se ovo što radi može artikulisati u neki nezgodan politički pritisak.
Ali li će zato njegova poruka ostati zapamćena i proizvoditi posledice i nakon izbora, možda i nakon njegovog odlaska u političku penziju, kao što reklame često nadžive proizvode zbog kojih su smišljene.
EU i NATO duguju odgovore
Sa tim se nije igrati. EU i NATO nam duguju izjašnjavanje po ovom pitanju. EU je na sebe preuzela upravljanje „kosovskim pitanjem“, NATO suštinski ima ovlašćenja na Kosovu i Metohiji na kojima bi im pozavideli i neki kolonijalni upravnici pre vek i po. Šta EU i NATO zvanično misle o Velikoj Albaniji? A nakon saopštavanja toga što misle – da li će i kako sankcionisati Haradinaja? Ili mu barem oficijelno zapretiti.
Na način kako su to činili u BiH kada je procenjeno da pojedini političari „deluju antidejtonski“. I na to ih, od strane Srbije, treba podsetiti.
Da se više niko ne bi pravio blesav i onda prigovarao Beogradu zbog kineskih investicija i ruske vakcine, a sa druge strane sramno ćutao na pozive za ostvarivanjem jednog velikodržavnog projekta.
Pročitajte još:
