Kako je FEST u svojim zlatnim godinama postao jedan od najznačajnijih filmskih festivala u regionu, čime je privlačio filmske velikane poput Roberta de Nira, Frensisa Forda Kopole, Džeka Nikolsona, Pitera Fonde, Bernarda Bertolučija, Evgenija Jevtušenka, Sergeja Bondačurka, Andreja Končalovskog, Nikite Mihalkova i mnogih drugih, ko mu je udahnuo energiju i kako je ona istrajavala tokom narednih decenija – neki su od odgovora koje nudi monografija “FEST: Zaveštanje od četiri slova”, priređena povodom pet decenija beogradskog filmskog festivala.
Održavanje ovogodišnjeg, 49. FEST-a pomereno je zbog epidemije za april (od 2. do 11. aprila), međutim obeležavanje pola veka našeg najznačajnijeg filmskog festivala započeto je još prošle godine dodelom plaketa „Festovih 50“ najzaslužnijim pojedincima i biće nastavljeno i ove godine.
Jedan od važnih segmenata proslave tog jubileja jeste i monografija „FEST – zaveštanje od četiri slova“ koja ovih dana izlazi iz štampe, a biće predstavljena javnosti tokom festivala.
Monografiju je priredila Una Čolić Banzić, unuka osnivača FEST-a Milutina Čolića, kustos, teoretičar umetnosti i medija, koja već godinama živi u Sidneju, gde se bavi obrazovanjem dece u oblasti filma.
“Monografija je, pored arhivske građe, satkana i od neposrednih svedočenja onih koji su odrastali i poslovno stasavali uz FEST. Za mnoge od njih FEST je bio neka vrsta tačke oslonca i njihovog hrabrog novog sveta. Profesor Fakulteta političkih nauka Ratko Božović je u kulturološkoj analizi festivala u monografiji pomenuo da je FEST od samog prisustva u našoj sredini obezbeđivao susret sa stvaraocima slobodnbog duha i protagonistima ljudske slobode i dostojanstva”, kaže u razgovoru za Sputnjik Una Čolić Banzić.
Šta Vam je deda Milutin Čolić, osnivač FEST-a, govorio o toj značajnoj manifestaciji? Šta je FEST bio za njega?
- FEST-om se nikada nije hvalio. Još manje ga svojatao. Uvek je govorio da FEST-a ne bi bilo bez Milana Vukosa, Dušana Makavejeva i Dejana Đurkovića. Kad pogledam sa ove distance, mislim da je bio ponosan na ulogu dede u kojoj je zaista uživao i bila je prava privilegija rasti uz njega. Vama može delovati čudno da mi je više pričao o šahu nego o filmu. Drugovao je sa najpoznatijim jugoslovenskim, svetskim i sovjetskim šahistima te je uz priče o Talju, Petrosijanu, Botviniku, naučio malu petogodišnju Unu da igra šah. Deda je mnogima poznat kao osnivač FEST-a, a on je bio novinar i filmski kritičar kuće “Politika”. Njegovi susreti i intervjui sa Ginterom Grasom, nemačkim kancelarom Vilijem Brantom su izuzetni. Ipak kada pogledam njegovu profesionalnu biografiju, rekla bih da je FEST za njega bio vrhunac karijere. Deda je bio čovek širokih interesovanja i kao i u šahu razmišljao je o nekoliko poteza unapred. Verujem da takav čovek i danas treba FEST –u.
Kako je izgledalo tih prvih godina?
- FEST nije bio samo filmska parada. Cilj je bio da se njime proširi kulturno i umetničko delovanje. Pored prikazivanja filmova, pokrenuta je književna edicija “FEST romani”, s romanima po kojima su snimljeni filmovi i prikazani na FEST-u. Uz 17 naslova objavljena je i muzička edicija “Melodije FEST -a”. Od prve godine održavani su i tematski simpozijumi posvećeni filmu, uz učešće domaćih i svetskih sineasta, profesora i teoretičara. “FEST na TV” počeo je 1972. sa željom da se gledalište što više proširi i da se pojača uticaj FEST-a. I uspeli su u tome jer je filmove videlo 30 miliona jugoslovenskih gledalaca. Taj program je nažalost po odlasku Milutina Čolića s mesta umetničkog direktora ukinut.
Šta je tada FEST značio filmskim stvaraocima, ljubiteljima filma, Beogradu?
- Do FEST-a Beograd je bio suočen s dramatičnom osekom bioskopskih posetilaca. Isti grad je 1973, 1974. i 1975. postao prestonica sa najbržim rastom bioskopske publike u Evropi s oko 4,5 miliona na godišnjem nivou. Koncept repertoara doveo je FEST do nesvakidašnje sinteze – vrhunska umetnička vrednost filma, estetski elitizam postao je kriterijum najšire publike.
Velika imena svetskog filma su prošla Beogradom zahvaljujući FEST-u. Koga je sve FEST doveo u Srbiju?
- Znamo da su to bili Robert de Niro, Nikolson, Kopola, ali spomenula bih one koje smo, čini mi se, zaboravili, kao što je Mark Donskoj, klasik sovjetske zlatne epohe i jedan od nosilaca Titovog ordena koji je, kako je sam rekao, godinama kasnije stavljao na grudi o svim sovjetskim i jugoslovenskim praznicima, kao i za Titov rođendan. On je bio gost prvog FEST-a. Potom glumica Ljudmila Saveljeva koja je posetila te iste 1971. Politiku. Bila je u društvu sa Denisom Hoperom i Piterom Fondom. Ta fotografija će se prvi put pojaviti u monografiji. FEST je bio mesto susreta Istoka i Zapada. U Beogradu su se našli Sergej Bondarčuk, Vitorio de Sika i Kirk Daglas. Na jednoj od fotografija su jedan od najpoznatijih sovjetskih pesnika Jevgenij Jevtušenko i Bernardo Bertoluči , poznati italjinski reditelj. Svetlana Toma je bila zvezda FEST-a sa filmom “Cigani lete u nebo”. FEST-ovi gosti bili su i veliki reditelji Stanislav Rostotcki , Pavel Čuhraj, German, Končalovski, Mihalkov, Sokurov, … Dolazili su i oni koji filmove nisu imali, i to o svom trošku, jer su smatrali da je FEST jedinstvena prilika da za desetak i manje dana vidite sve najbolje filmove sveta.
Koja su Vaša najlepša sećanja na FEST i najzanimljiviji trenuci u njegovoj istoriji?
- Kao student dramaturgije uživala sam u filmovima, susretima, razgovorima koje sam dobila zahvaljujući angažmanu na FEST-u. Upoznala sam priznate svetske sineaste, producente, radila sma intervjue s do tada nedovoljno afirmisanim filmskim stvaraocima, čije su karijere danas na nesrazmerno višem nivou. Mnogi od njih su šetali beogradskim ulicama i verujm da su se osetili poput Džeka Nikolsona, jer su prošli potpuno neopaženo. Danas bi bila druga priča.
Kada ste prvi put otišli na FEST?
- Moj prvi odlazak na FEST, u mojim sećanjima, zaista je svečan, kao što je u nekim davnim vremenima bio odlazak u pozorište. Deda je želeo da “Zlatnu lokomotivu”, priznanje koje mu je dodelio FEST, primim u njegovom prisustvu. “Lokomotovu” sam primila iz ruku Beatris Dal, poznate francuske glumice. Bila sam tada u osnovnoj školi, daleko od bilo kog životnog izbora. Deda me je zapamtio kao studenta molekularne biologije i nažalost nije bio živ kada sam upisala drugi fakultet – Fakultet dramskih umetnosti i diplomirala dramaturgiju. Posle sam počela da radim u Jugoslovenskoj kinoteci, postala kustos, organizovala izložbe, pisala i govorila o Kinoteci u inostranstvu i regionu.
U čemu je najveći značaj FEST-a prema Vašem mišljenju, a kako ga vide drugi poznavaoci kinematografije?
- FEST je prvih godina zaista bio dinamičan, inovativan, izazovan, događaj koji se cele godine sa nestrpljenjem očekivao. FEST je bez sumnje i danas pored BITEFA naša najznačajnija kulturna manifestacija. Samo po mestu održavanja je bio beogradski, ali po svom duhu i opredeljenju jugoslovenski. Ne samo zato što je repriziran u 50 jugoslovenskih gradova, već zato što je postao kulturno uporište. Najiskreniji odgovor na ovo pitanje dao je Ranko Munitić koji je uočio da festivali ostaju i ostaće jedini pravi trenuci kreativne katarze za svakog kritičara, estetičara ili teoretičara. Kako Munitić kaže: “Iz godine u godinu mi protestujemo protiv FEST-a, ali mu se bez izuzetka vraćamo i prisustvujemo. Ljutimo se zbog ovog propusta ili onog nedostatka, ali bez razlike u trenicima kada se baklje gase, a zavese spuštaju, osećamo onaj poznati, pomalo gorki fluid nečega što je minulo trajući ipak suviše kratko. Smešno, reći ćete, kao u melodrami. U pravu ste, ali zašto bi se ljubav prema filmu razlikovala od svih ostalih intimnih emanacija iste vrste?”.
Da li danas sledimo put Milutina Čolića i njegovu misiju?
- Neretko se dešava da čujemo “ma to su bila neka druga vremena” i upravo ti koji to govore nisu stvarali u to doba i treba biti oprezan u izjavama. FEST je tada, prema brojnim svedočenjima na koja sam nailazila istražujući, organizovan sa manje novca i više gostiju i posetilaca. Posvećenosti i entuzijazma tada nije manjkalo i te činjenice su prirodan izazov za aktuelne i buduće selektore, organizatore, savete, kreatore, Beograd. FEST uvek može biti bolji i njemu je potrebna nova energija da bi upravo to bio – bolji.
