Ova „insajderska priča o zaveri“, bazirana na izjavama čitavog niza njenih protagonista koji su u ime demokratije demokratiju napali iz zasede, „zvuči kao san paranoika u groznici“, primetiće magazin „Tajm“. Ali to se svejedno dogodilo; stvarnost je, naime, postalo teško razlikovati od paranoične groznice.
„Obezbeđivanje“ rezultata izbora
Detalje te stvarnosti sad opisuje američki list iz samog središta onog mejnstrima koji na teoretičare zavere inače gleda s neskrivenim prezirom: „Izdašno finansirana tajna klika moćnih ljudi, iz različitih industrija i raznih ideologija, radila je zajedno iza scene kako bi uticala na percepcije, promenila pravila i zakone, upravljala izveštavanjem medija i kontrolisala tok informacija.“
„Oni nisu namestili izbore; oni su ih obezbedili“, konstatuje se uz popriličnu, iako možda nehotičnu, dozu cinizma. I citira jedan od aktera zavere, Jan Besin iz organizacije „Zaštita demokratije“, koji nije izdržao a da se ne pohvali kako je „poražen svaki (Trampov) pokušaj da utiče na propisani ishod izbora“.
Rad ove klike, otkriva „Tajm“ i pojedinosti, „dotakao se svakog aspekta izbora. Naveli su savezne države da promene svoje izborne sisteme i zakone, i obezbedili stotine miliona dolara iz javnih i privatnih fondova... Doveli su milione ljudi da glasaju putem pošte po prvi put. Uspešno su izvršili pritisak na društvene mreže da zauzmu čvršći stav protiv dezinformacija... A posle izbora nadzirali su svaku neuralgičnu tačku kako bi osigurali da Tramp ne može da preokrene rezultat izbora.“
Onaj rezultat koji su, uzgred rečeno, kao konačan proglasili mejnstrim mediji 7. novembra, dok svi glasovi još nisu ni bili prebrojani. Ali mediji su i sami, otkriva se takođe u ovom „Tajmovom“ tekstu, bili u dosluhu sa zaverenicima protiv Donalda Trampa.
Moć korporativne Amerike
Ko su ti moćni ljudi? Iako očigledno nepotpun, spisak je poduži: od vlasnika „Tvitera“ i „Fejsbuka“, Džeka Dorsija i Marka Zakerberga, za koga se navodi da se preko svoje fondacije učipio s 300 miliona dolara, preko „korporativne Amerike koja se okrenula protiv Trampa“ i grupe (neimenovanih) „bivših funkcionera i vojnih lidera“ čije je zaduženje bilo da „razgovaraju sa lokalnim zvaničnicima – državnim sekretarima, tužiocima, guvernerima koji će biti u središtu oluje – kako bi im stavili do znanja da hoće da im pomognu“, pa do grupa levičarskih aktivista koji su „bili spremni da preplave ulice kako bi sprečili državni udar koga su se pribojavali“.
Sve ovo pak uz ono što liči na pretnje koje su bile usmerene i na konkretne pojedince. Džon Engler, bivši republikanski guverner Mičigena, navodi se, „kontaktirao je uticajne donatore i partijske funkcionere kako bi vršili privatni pritisak na članove zakonodavnih tela“, Jan Besin kazaće i otvoreno „potreban nam je štap“ jer je Tramp bio u poziciji da ponudi ukusniju šargarepu, a verovatno da nije slučajno ni to što se u „Tajmovom“ tekstu napominje i kako je, kao vrhunac postizbornih nastojanja da se osujeti predsednik koji nije smeo da bude reizabran, u izbornoj komisiji u državi Mičigen identifikovan izvesni Aron van Langevelde kao osoba čiji bi glas mogao da bude presudan prilikom sertifikacije osporenih rezultata.
A kada je on glasao onako kako su zaverenici od njega i tražili, „domine su popadale“, opisuje „Tajm“: „Pensilvanija, Viskonsin i ostale države sertifikovale su svoje elektore. Republikanski zvaničnici u Arizoni i Džordžiji usprotivili su se Trampovom siledžijstvu. I elektorski koledž glasao je na vreme, 14. decembra.“
Bahatost pobednika
Ostalo je istorija, sad upotpunjena i ovom tajnom istorijom koja donekle objašnjava kako je Tramp uspeo da izgubi izbore na kojima je osvojio više glasova nego ijedan njegov prethodnik u pokušaju da bude reizabran.
Zašto ovu antitrampovsku zaveru sad razotkrivaju sami zaverenici, i zašto „Tajm“ tek sad o tome piše? Zbog čega su se milijarderi okrenuli protiv Donalda Trampa? I ko zapravo upravlja Sjedinjenim Američkim Državama?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili analitičar iz Vašingtona Obrad Kesić i politikolog Aleksandar Pavić.
Učesnici ovog pregnuća protiv Trampa, ukazuje Obrad Kesić, „hvališući se svojim uspehom, uopšte ne primećuju da su njime američkoj demokratiji naneli mnogo teži udar od bilo čega što je Tramp uradio tokom svog mandata. Pod izgovorom borbe za veće dobro iznevereni su osnovni principi demokratije; ogromnom kapitalu omogućeno je da i direktno utiče na ishod izbora, a demokrate su pokazale i da im je prihvatljivo i da se državne obaveštajne i bezbednosne službe uključe u izborni proces ako su elite procenile da će to doprineti postizanju njihovog cilja.“
„Izborni pobednici osvojili su apsolutnu vlast i više uopšte i ne kriju da je zaista postojala zavera za rušenje Donalda Trampa. Čak se otvoreno koristi i reč ’klika‘ (cabal) koju teoretičari zavere inače koriste da bi opisale te strukture“, primećuje Aleksandar Pavić.
Uloga sudova i medija
Koliko su te strukture moćne, skreće pažnju Obrad Kesić, pokazuje primer Pensilvanije, u kojoj su izborna pravila i zakoni, u korist spornog glasanja poštom koje je u „Tajmovom“ tekstu identifikovano kao jako važan deo plana, „promenjena mimo propisane procedure – od strane predstavnika izvršne vlasti, iako je to izričito zabranjeno. A kada su republikanci pokušali to da ospore pred nadležnim sudovima, njihove predstavke su odbačene a da se nije ni razmatrala njihova sadržina... Sve ovo nije se dogodilo slučajno; plan je bio osmišljen do detalja i sproveden je na vrhunski način.“
Skoro podjednako važan segment plana bile su i medijske organizacije, koje su proglašavale pobednika a bile su u direktnoj vezi sa zaverenicima; neimenovani „član političke redakcije jedne od glavnih mreža“, koji je citiran u „Tajmovom“ tekstu, nazvao je informacije koje su od njih dobijali „neverovatno korisnim“.
„Mediji su odigrali jednu od ključnih uloga u ovoj zaveri, nastavivši zapravo da rade ono što su započeli još pre izbora 2016. kada su listom bili na strani Hilari Klinton. A zavera za rušenje Trampa otpočela je čim je on položio predsedničku zakletvu,“ podseća Aleksandar Pavić.
Među ključnim faktorima koje opisuje „Tajm“ bilo je i okretanje „poslovnih titana“, milijardera, protiv Trampa, tako da je zaverenicima prišla i američka Privredna komora (U.S. Chamber of Commerce), lobistička grupa koja je stotine miliona dolara dosad trošila u korist Republikanske partije i njenih kandidata.
„Reč je o finalizaciji dugogodišnjeg plana demokrata da preuzmu ovu organizaciju, u čemu su konačno uspeli – tako što su izmenili strukturu finansijera ove uticajne organizacije, kao i članove njenog Upravnog odbora“, objašnjava Obrad Kesić i dodaje da je na odluku uticalo i to što je interesima ovih finansijera bili suprotstavljena Trampova spoljna i ekonomska politika.
Liberalni fašizam
A samo naizgled paradoksalno, ruku pod ruku s ovim poslovnim titanima, u antitrampovskoj zaveri učestvovale su i liberalne grupe aktivista – preko 150 organizacija spremnih da preplave ulice ako je potrebno, za koje se navodi da su samo čekale SMS sa instrukcijom da to urade...
„Iza svih njih stoji isti novac. Uvek su tu Fondacija za otvoreno društvo Džordža Soroša, Ford fondacija, sve više i ’Fejbuk‘, ’Majkrosoft‘... Nekada se to nazivalo fašizmom – srastanje korporacija i države kakvo i sada vidimo“, opominje Aleksandar Pavić. „Sve je više prizora na ulicama američkih gradova koji podsećaju na ono što se događalo u Nemačkoj dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka.“
„Došlo je do definitivnog urušavanja američkih demokratskih, ali i državnih institucija. Ne zbog toga što je Tramp zaista bio autokrata koji je želeo da izvrši državni udar kako bi ostao na vlasti, kao što su ga njegovi protivnici optuživali, već upravo zato što su Trampovi protivnici kreirali atmosferu borbe između dobra i zla u kojoj ne može da bude kompromisa. Pri čemu, naravno, oni sami određuju šta je dobro a šta zlo.Sve to vodi nasilju, i zato se i brinem da se sukob između političkog establišmenta i elite s jedne strane, i običnih građana s druge, na kraju neće rešavati na miran način. A već sada se vidi koliko je elita zapravo uplašena od naroda“, zaključuje Obrad Kesić.
Pročitajte i:
