Politički poljubac smrti
„Ko god je u tom poslu tamo, a ja jesam 30 godina u Los Anđelesu i Holivudu, zna da je ovaj politički napad na film zapravo bio poljubac smrti, što se tiče svih nagrada. Jednostavno, svi se uplaše da ne učestvuju u nečemu što je politički nekorektno. A ’Dari‘ je pripisano prvo da je srpska nacionalistička propaganda od strane ’Varajetija‘, da bi onda i ’Los Anđeles tajms‘ to dosolio, tvrdeći da Srbi nisu bili u Jasenovcu, ni deca i da sam ja to veštački ugurao, zbog čega je, maltene, ceo film falsifikat. To je bila jasna poruka glasačima da im zadrhti ruka ako treba da zaokruže naš film, jer ljudi tamo pre svega žele da budu politički korektni, a to znači da filmovi ne vređaju Afroamerikance, manjine, gej populaciju...“
Kažete da ste znali šta znači kvalifikacija o navodnoj političkoj nekorektnosti kakva je pripisana filmu i koliko se od toga zazire.
— Da je to bila kritika u kojoj se kaže da film ne valja, ne bi uticala na glasače, to je nešto što uglavnom nije važno. Ali, ovo je nešto što izaziva strah i rezultira bežanjem od cele priče. Čim se pojavilo u „Varajetiju“, mi smo svi znali — i distributeri i agenti i ja — da je to kraj priče o Globusu i Oskaru. A tekstovi su izašli uoči glasanja za jednu, odnosno drugu nagradu. Nije to bilo iznenađenje, da kažem — na Zapadu ništa novo.
Mi samo smatramo i dalje da je naš film oštećen zato što nije mogao ravnopravno da se posmatra sa drugim ostvarenjima.
Stereotip o nama građen poslednjih decenija
To je jedini film od 93 koji su ušli u širi izbor, koji je politički diskreditovan.
— Tako je. Nigde ni reči nije bilo da je išta u ta 93 filma politički nekorektno, osim za nas. Očigledno je to urađeno sa namerom, očigledno je da je neki stereotip o nama izgrađen poslednjih nekoliko decenija, a očigledno je i da tu ima i nekih drugih interesa grupa koje su aktivno radile da se ovaj film diskredituje. Ovde se ne diskredituje samo film, već i cela priča o Jasenovcu. Kad je „Los Anđeles tajms“ objavio da sam ja na silu uguravao Srbe i decu u logor u kome su zapravo bili Jevreji, postalo je jasno da mi više ne pričamo samo o filmu, već o borbi za istinu koja nam tek predstoji.
Vi kažete da ćete tu borbu nastaviti.
— Ovaj film je samo prvi korak u tom pravcu, a mislim da je svima nama sada jasno koliko je važno izlaziti, bar kroz film, i u druge medije sa našom istinom, ma koliko sada neki ne bi hteli da je čuju. Mi moramo, ponovo i iznova, to prikazivati svetu, ne treba više da podrazumevamo da se to zna. Očigledno je da neki neće da znaju da čak i negiraju istinu.
Bez izmišljanja, fikcije i zlih namera
Da li ste ipak imali nadu, s obzirom da ste film bazirali na činjenicama, da će snaga te istine biti jača od ovih glasova koji su je doveli u pitanje?
— Baš zbog toga što znam gde nosim film i kome ga nosim, od početka je bila namera da ništa u njega ne uđe što nije istorijski ili sudski dokumentovano i dokazano. U „Dari iz Jasenovca“ nema nijednog izmišljenog događaja koji je plod moje fikcije i zle namere. Znao sma da će napad na film uslediti, ali nisam znao da će to početi iz Beograda, no to je dodatni element u celoj ovoj priči. Ja nisam imao nikakvu nadu u smislu nagrada, Globus, Oskar, nije to ni bio cilj. Cilj je bio da se iznese istina. Ono u šta nisam mogao da verujem je da će ipak doći dotle da se negira Jasenovac u činjeničnom stanju. „Varajeti“ je bar potvrdio tačnost, ali je sve nazvao srpskom propagandom, jer Srbi su to koristili kao izgovor za ratove devedesetih godina. To bi bilo kao da sad kažemo da ne mogu Jevreji da snimaju „Šindlerovu listu“, to je propaganda, jer, eto, Jevreji sad Palestince tretiraju tako i tako. To je jedna perverzna i bezobrazna konstrukcija, ali opet, nije negirao tačnost priče, čak ni kvalitet filma i dobar način na koji je urađen. Ono što je „Tajms“ uradio je neka još strašnija i monstruoznija stvar, a to je da kaže da sam ja Srbe i decu uguravao u Jasenovac.
Tužba u ime žrtava i istine
Najavili ste i da ćete ih tužiti.
— Dali smo to advokatima, oni će sve proučiti i bude li bilo dovoljno elemenata za tužbu, podnećemo je. Tužbu ne podnosim ja, ona se podnosi u ime žrtava i istine, u ime srpske istine o našem stradanju. Zbog toga ću vrlo pažljivo sve to izanalizirati pre nego što povučem taj potez. Ići ćemo u tom pravcu ukoliko budemo sto posto sigurni da imamo dovoljno elemenata da celu tu stvar na sudu dokažemo i da taj proces dobijemo. Ne bih voleo da to ostane negde u vazduhu, a u isto vreme nećemo se zaletati. Zbog toga što je to nešto što je veoma bitno i što čak prevazilazi i film i mene, jer ulazimo u neke mnogo ozbiljnije sfere.
Kolika je snaga potrebna današnjem umetniku da se izbori sa političkom korektnošću i ne dozvoli da ona postane umetnički kriterijum?
— Osnovno je pitanje ko formira kriterijume za političku korektnost. Imamo kriterijume koje formira Evropska unija, ispade da neki umetnički komesari u evropskim fondovima stimulišu samo filmove iz Srbije koji su kritični prema Srbima i pogotovo prema njihovoj ulozi u ratovima iz devedesetih. I to je u redu, oni imaju svoje pare i mogu da biraju kome će da ih daju. Ali, šta nije u redu? Nije u redu da mi dozvolimo, kao kinematografija, da nam se taj kriterijum nametne kao jedini, da mi sada povlađujemo njima i da zbog njihove političke korektnosti koju su oni odlučili šta je, odustajemo od tema koje su za nas važne i od slike Srbije koju velika većina nas nosi u srcu — da smo mi jedan častan i ponosan narod, da smo mnogo puta u istoriji stajali na braniku i civilizacije i kulture i demokratije, da smo velikim žrtvama platili to u oba svetska rata. Prema tome, ne smemo dozvoliti da nam ta takozvana politička korektnost, koju drugi kreiraju, bude nametnuta u celosti. Ima ovde nekog drugog mladog sveta koji se bavi ovim poslom koji treba da shvate da je film, ova naša profesija, jedna beskrajno velika sfera i da je taj segment, koji se zove pomoćni program evropskih festivala, jedan relativno mali segment. Ima tu još štošta u toj kinematografiji. Na mlade kolege apelujem da samo budu iskreni prema sebi, pa ako im se takva vrsta filma sviđa, neka ga prave, ali ako se osećaju drugačije — nek nađu načina da budu u tim svojim delima do kraja verni sebi, svom osećanju. Treba tu evropsku estetiku i tu političku korektnost koju forsiraju prema nama kroz kulturu i umetnost raskrinkati i na nju upozoriti mlade ljude.
Dara bolja od Kolina Firta
Od petog februara otkada je u američkim bioskopima, „Dara iz Jasenovca“ je u prvom vikendu prikazivanja bila najgledaniji film. Šta Vam znače te prve informacije o dobroj posećenosti bioskopa u Americi?
— Zanimljivo je da poslednjih dana, otkad je film u američkim bioskopima, dobijamo izuzetno dobre kritike. Film je imao najveći prosek zarade po bioskopu prošlog vikenda i to je sjajan rezultat. U isto vreme imate film sa Kolinom Firtom, koji slovi za umetnički, pritom je na engleskom jeziku, a mi u odnosu na njega imamo 7,8 puta veću zaradu po bioskopu. Eto, naš film, na srpskom jeziku, igra tu utakmicu ravnopravno sa filmovima na engleskom. Dobro je da se to nastavlja, otvara se još deset gradova, što znači da ćemo ukupno igrati u 19 gradova u Americi od ovoga vikenda. Ankete pokazuju da u salama imamo dobru trećinu publike koja sa Srbima i Srbijom nema nikakve veze. To znači da smo uspeli da zainteresujemo publiku, čak i kroz celu ovu polemiku. Istina o Jasenovcu je jednostavno izašla i ja verujem da ćemo se tek u vremenu pred nama vraćati ovom filmu, da će se o njemu i pričati i pisati. Ovo je za sve nas koji smo radili ovaj film bio ogroman izazov, istovremeno i čast i strašno breme, ali osećanje da radimo važnu stvar rezultiralo je u zajedničku emociju i svest. I to se osetilo u filmu, na kraju je ispao kao izliven iz jednog komada.
Nema takmičenja u muci
Filmu „Kvo vadis, Aida“ koji je dobio nominaciju, poželeli ste sve najbolje, reagujući kao umetnik, bez političkog predznaka.
— Od prvog dana sam govorio da mi ne možemo da se takmičimo u muci. Treba da ima i film o Srebrnici, nikad nisam mislio da to ne treba podržati. Ono što je problematično je to što ispade da su jedino naše žrtve politička propaganda. Ja želim da priznam svačije žrtve, svačiju muku, želim da im se oda dužan pijetet. Treba da se kajemo zbog toga što je urađeno u naše ime u Srebrnici, ali u isto vreme red bi bio da i svi drugi zarad nekih normalnih dobrosusedskih odnosa na Balkanu priznaju i ono šta je nama rađeno u više navrata u oba rata, a naročito u Jasenovcu. Mislim da je to jedini i pravi put.
