Igrali smo s njim...
Ovo su neka od pitanja na koja odgovara knjiga „Glogi“ novinara i publiciste Aleksandra Đuričića, zbornik sećanja najuglednijih reditelja, glumaca, teatrologa, upravnika pozorišta... o ovom izuzetnom i prerano otišlom umetniku, o kom njegov kolega i kum, glumac Vojin Ćetković kaže: „Igrali smo s njim, a zapravo smo ga gledali“.
Đed Gavrilo i Hercegovina
Da je rodna Hercegovina bila i ostala važna odrednica u životu Nebojše Glogovca svedoči glumčevo sećanje na selidbu iz Trebinja u Vojvodinu, na tu - kako je sam govorio - povređenost zbog odlaska koja je samo pojačala vezanost za dedu i – konje...
„Đed Gavrilo, čovek sa brkovima, ostao mi je u sećanju kao najiskrenija dečija fascinacija. Dočekivao me je rečima: “Evo meni mog vojvode“. I stavi me na konja, jahao sam na nekom ofucanom balon mantilu, prebačenom preko konjskih leđa, držeći se za grivu...“
Kod „đeda Gavrila“ mu je sve bilo dozvoljeno, ali nije kod oca, sveštenika koji je bio strog i koji je znao za red. Ipak, mnogo godina kasnije priznao je da je bio srećan zbog tog takvog vaspitanja i života sa ocem sveštenikom i majkom krojačicom.
„Usvojio sam način razmišljanja, gledanja na stvari, način odnosa i postavljanja pitanja samom sebi. To sam povukao iz kuće, iz tih priča koje sam slušao kao mali“, svojevremeno je otkrio Glogovac.
U knjizi „Glogi“ saznajemo i da mu je prvi idol bio saobraćajac Jovan Bulja, da je prvobitno maštao da bude vladika, ali je odlazak u Dramski studio Radio Beograda definitivno opredelio njegov put.
Posle kratkog kolebanja između psihologije i akademije, posle mnogobrojnih nestašluka koji su obeležili njegovo odrastanje ( poput onog na pančevačkoj pijaci gde je „glumio“ inspektora, tražeći dozvole od prodavaca, mahom Rumuna), Nebojša Glogovac upisuje Akademiju. Na prijemnom ispitu recitovao je stihove Branka Radičevića i imitirao pevače narodne muzike. Čuo je i kako neko od prisutnih kaže „Jao, taj glas, kao Šerbedžija“...
Šerbedžija: Isti ja
Mnogo godina kasnije, Rade Šerbedžija će, govoreći o „Pijanoj novembarskoj noći 1918“ to i potvrditi rečima: „Sve je uzimao i proživljavao sa puno strasti, kao da mu je zadnji put. Možda je to i istinski tako osećao... Podsećao me je na sopstvene mladalačke dane. Isti ja...“
Od reditelja Dejana Mijača saznajemo zašto je Glogovac bio „strašan glumac“.
„Neobičan glumac, naoko sve ravan i miran , a kad zatreba krene kao buktinja, sve kipi u njemu i, što je najvažnije, ume s tim da se nosi kao da je na sceni rođen...“
Sećanja prijatelja i kolega sa kojima je delio scenu i filmske kadrove, pored emocija, nude i jasan portret umetnika i čoveka koji je – u svemu što je bio i stvarao - verovao da su vrednosti a ne novac cilj koji treba osvojiti. Na tom putu nije se odricao svojih strasti – ni kafane „Krojač“, ni motora, ni tavle koju je pasionirano igrao... Zbog toga je bilo prirodno da ovacije publike iz Sopota, gde je bio „zvezda sa tri filma“, zameni jagnjetinom na roštilju ( plaćenom pozajmljenim novcem od Josifa Tatića) i da je, sa Nikolom Đuričkom, pojede na haubi auta, uz pivo i smeh...
Nebojša Glogovac bio je svoj u svemu i do kraja, svedoči knjiga o njemu. Od „Hadersfilda“ do „Hamleta“, Od „Ubistva s predumišljajem“ do „Ustava Republike Hrvatske“. Svuda, od dedinog sela Dramiševo, do daleke Amerike na čijim je scenama gostovao.
Odbio da igra kod Anđeline Džoli
Sam je birao uloge, prihvatao ih i odbijao. Bilo mu je važno s kim radi, ali i šta radi. Kada je odbio ulogu u filmu Anđeline Džoli, kazao je da su zapravo oni odustali od njega jer je počeo da zapitkuje o strukturi priče.
„U tom filmu ne postoji dobar Srbin, ali i bez toga je film loš... Glupo je da učestvujem u filmu čiji scenario nisam pročitao. Da su mi ga dali, verovatno bih odbio, jer je ravan, prazan, bez pokrića i nije dobro napravljen... Postaje više dosadan taj plasman Srba u filmovima koji služi formiranju javnog mnjenja o nama kao lošim momcima. Kao da ovde niko ništa dobro nije učinio, i kao da su loše u ratovima činili jedino Srbi. To vređa inteligenciju...“
Reditelj „Klopke“ i „Krugova“ Srdan Golubović jednostavno je objasnio fenomen Glogovac: „Postoje uloge koje niko osim njega na ovim prostorima nije mogao da igra“.
Bio je tradicionalan i moderan, poročan i pobožan, tvrdi njegova zemljakinja, prijateljica i filmska partnerka Nataša Ninković.
Tri godine po odlasku, ostalo je živo sećanje na čoveka koji je po mišljenju onih koji su ga poznavali bio „laf, šmeker, brat, kolega, prijatelj, ćale, ortak, dasa, ljudina“... Glumac koji je služio kao kompas...
Kada je upravnik JDP Jovan Ćirilov, u pauzi predstave „Poloneza Oginski“ saopštio Vidi Onjenović da je Glogovac od sutra deo ansambla JDP, rediteljka je samo rekla: „To njemu ne treba. Nebojša Glogovac je ansambl“.
Sa tog trona na koji se već kao mlad popeo, zahvaljujući vanserijskom daru, karakteru i posvećenosti, Nebojša Glogovac nikada nije sišao.
Ni danas, tri godine po odlasku...
