Vek „Zenita“ i zenitizma
Prvog februara navršio se vek od pokretanja časopisa „Zenit“ i rađanja zenitizma, važne odrednice u istoriji jugoslovenske avangardne umetnosti. Njegov osnivač Ljubomir Micić, pesnik, pisac, književni kritičar i glumac, uspeo je da privuče i okupi brojne značajne umetnike svoga vremena, od Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Dušana Matića, Jovana Bijelića i Radeta Drainca, do Vasilija Kandinskog, Aleksandra Bloka, Vladimira Majakovskog, Ela Lisickog, Kazimira Maljeviča i mnogih drugih.
Časopis „Zenit“, mesečna revija za umetnost i kulturu, izlazio je u dve faze: od 1921. do 1923. godine, kada je njegova redakcija bila smeštena u Zagrebu, i od 1923. do 1926. godine, kada se Ljubomir Micić preselio u Beograd. Tu je objavljen poslednji, 43. broj „Zenita“, nakon čega je časopis zabranjen i ugašen.
Uticaj „Zenita“ i zenitizma, kao i njihovog idejnog pokretača Ljubomira Micića, do danas nisu jednodušno prihvaćeni u stručnim krugovima. S negiranjem i kritikama Micić se suočio još u vreme kada su časopis i pokret aktivno delovali, a među njegovim protivnicima bile su istaknute ličnosti naše kulture, poput Miroslava Krleže ili Marka Ristića, kaže u razgovoru za Sputnjik istoričarka umetnosti Irina Subotić, jedan od najvećih domaćih poznavalaca i istraživača zenitizma.
S obzirom na nepokolebljivi i nepokorni duh Ljubomira Micića, kritike i osporavanja njegove delatnosti Micića nastavili su se i nakon gašenja časopisa, po povratku iz Pariza tridesetih godina, a potom i tokom Drugog svetskog rata i u posleratnim godinama.
Ko je bio Ljubomir Micić?
Ljubomir Micić potekao je s Banije, siromašnog kraja Srba Krajišnika, koji su tu od davnina služili kao odbrana Habzburškog carstva od Otomana. Oni su, kako objašnjava Irina Subotić, imali određene privilegije u Habzburškoj monarhiji, jer su mogli biti i vojnici, a ponekad su čak dobijali i plemićke titule i mogli su da se školuju.
Kada je 1918. godine formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Ljubomir Micić i njegov brat Branislav, poznat pod pseudonimom Branko Ve Poljanski, otišli su na školovanje u Zagreb, koji je u to vreme bio značajan kulturni centar.
Tu je Ljubomir Micić počeo da razvija svoje ideje, zanosvane na pacifističkim stavovima, proisteklim iz traumatičnog iskustva koje je čovečanstvu doneo Prvi svetski rat.
„To su bili ideali zasnovani na sreći što Srbi žive u istoj državi, na bratstvu koje je ponuđeno celom regionu – Hrvatskoj, Srbiji i Sloveniji, na bratstvu sa celom Evropom. Te ideale Micić je otelotvorio u metaforičnoj figuri Barbarogenija koja bi trebalo da ponudi Evropi, umornoj od rata, ali i od velikih otkrića i dostignuća, novu silu i snagu koja dolazi s istoka. To je sindrom koji je postojao i među boljševicima. Očigledno je da je Micić bio napojen idejama levičara, Lunačarskog, Lenjina, pa i Trockog, a to se vidi i kroz njegov časopis“, napominje Irina Subotić.
Balkanizacija Evrope, a ne evropeizacija Balkana
Istovremeno, Micić je pružio ruku najmlađoj, uspešnoj generaciji srpskih, hrvatskih, pa i slovenačkih intelektualaca, stvarajući časopis koji je već od trećeg, četvrtog broja prepoznat kao nešto novo, kao nosilac svežih ideja, koje su počivale na sloganu „Balkanizacija Evrope, a ne evropeizacija Balkana“.
„To su bile upečatljive ideje, koje su 'Zenit' učinile tako poznatim i prihvaćenim. Istovremeno, Micić je imao izvanredno osećanje za likovonost, za tipografiju i za grafički dizajn, što je časopisu dalo prepoznatljiv vizuelni identitet. Nakon trećeg broja časopisa, svako novo izdanje imalo je drugačije vizuelno rešenje za naslovnu stranicu, s reprodukcijama, što ga je, kako naš veliki stručnjak Ješa Denegri ističe, pretvorilo u pokretnu galeriju u kojoj se prikazuju dela za koja se zalaže sam 'Zenit'“, navodi Irina Subotić.
U okolnostima u kojima nastaje „Zenit“, pre svega u svetlu Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije, treba se podsetiti da su brojni radikalni umetnički pravci, kao što su konstruktivizam, suprematizam, dadaizam, obeležili prve decenije 20. veka.
„Sve su to okolnosti koje su uslovile potrebu umetnika da reaguju i da nađu modele za preoblikovanje novog života koji treba da nastupi. Bili su razočarani u ideale Evrope i tekovine evropske civilizacije, koje su se urušile s Prvim svetskim ratom. Umetnici su kroz duh vremena koji je prostrujio Evropom u tom trenutku osetili slične potrebe. One su se, naravno, različito manifestovale, ali ih je povezivala slična potreba da reaguju i da ponude drugačije modele života i umetnosti. 'Zenit' je išao rame uz rame s mnogim evropskim časopisima, a na neke je i uticao. On je istovremeno bio i kreator, ali i provodnik veoma važnih, novih radikalnih mišljenja u jugoslovenskoj sredini“, naglašava Marija Stanković, jedna od autorki izložbe posvećene 100. godišnjici „Zenita“ koja je od 1. februara do 1. marta postavljena u beogradskoj galeriji „Rima“.
Pretnje, zabrane, osporavanja, pozivi na sud
Micić je u početku sledio ideje ekspresionizma, o čemu svedoči i programski tekst iz prvog broja „Zenita“ – „Čovek i umetnost“, kao i tekstovi Miloša Crnjanskog, Stanislava Vinavera, Rastka Petrovića i Dušana Matića koji su povremeno pisali za časopis.
U petom broju „Zenita“ objavljen je „Manifest zenitizma“, zasnovan na humanističkim i antiratnim idealima. Ipak, nakon tog manifesta, koji su, pored Micića, potpisali Boško Tokin i francusko-nemački pesnik i književnik Ivan Gol, mnogi umetnici koji su u „Zenitu“ prepoznali mogućnost da unaprede svoje karijere, odbili su dalju saradnju s redakcijom, jer su u Miciću videli samo izdavača, a ne i ideologa.
Problemi nisu prestali ni nakon Micićevog preseljenja u Beograd, u kojem se suočio s konzervativnom sredinom.
„On je bio protiv kraljevine, jer je video da nema ravnopravnog odnosa prema svima. Kao čovek koji je došao s one strane Drine, Srbin iz Hrvatske, nije se osećao dobrodošlo u beogradskoj sredini. Micić se stalno suočavao s pretnjama, zabranama, pozivima na sud, bilo zbog toga što je koristio skaredne reči, bilo zato što je napadao crkvu, ili rekao nešto protiv novinara ili vlasti. Bio je u stalnim sporovima, što mu je davalo još veću snagu da se bori za neku svoju idealnu i državu i društvo, sve do decembra 1926. godine, kada je u 43. broju objavio anonimni tekst, s potpisom dr M. Rasinov, u kojem zenitizam sagledava kroz prizmu marksizma. Tada je već bilo opasno biti blizak Komunističkoj partiji (kojoj on nije pripadao), boljševičkim idejama (kojima je on bio samo duhovno blizak), tako da je policija sve to zaplenila“, navodi Irina Subotić.
Micić je, kao urednik časopisa, bio optužen „za izazivanje mržnje protiv države u celini“, zbog čega je odlučio da napusti Beograd. Zahvaljujući pomoći prijatelja, pre svega Filipa Tomaza Marinetija, preselio se u Pariz, u kojem mu se kasnije pridružila i supruga Anuška. U francuskoj prestonici je živeo do 1936. godine. Pisao je romane, na francuskom jeziku, inspirisane istorijom zenitizma i avangardnog pokreta. U to vreme nastao je i ogorčeni tekst „Hvala ti, Srbijo lepa“, u kojem se obračunava s beogradskom malograđanštinom u službi lažnog evropejstva.
U Beograd se vratio nakon smrti brata, Branka Ve Poljanskog. U godinama pred početak novog svetskog sukoba, Micić se suočio s rastom profašističkih ideja, na koje je, kako navodi Irina Subotić, bio veoma osetljiv i protiv kojih je bio jasno usmeren.
„U trenutku kad oseća promene u društvenom uređenju, četrdesetih godina, piše jedan broj časopisa 'Srbijanstvo', koji je odbrana raspada Jugoslavije, opasnosti koju je doneo novi svetski rat, s nacionalističkim sloganom 'Svi Srbi su Srbijanci'“, kaže Irina Subotić.
Beda u posleratnim godinama
U posleratnim godinama Micić se suočio s istim onim protivnicima koji su ga tridesetih žustro napadali.
„To je, pre svega, krug nadrealista, koje stimuliše Miroslav Krleža, vrlo blizak Titu, kao i Marko Ristić, koji preštampava svoje tekstove, eliminiše Crnjanskog, Dučića, Rastka Petrovića, na razne načine bira šta će to biti modernizam pedesetih godina. Pod stigmom da je fašista, nacionalista, Micić nema pravo da bude ni član Udruženja književnika, nema od čega da živi, u to vreme sakuplja stare novine koje dobija od jednog prodavca novina, dobija pomoć od crkvene opštine, iako nije nimalo religiozan, snalazi se kako zna i ume i to traje do njegove smrti“, napominje Irina Subotić.
Micić je poslednje godine života proveo u staračkom domu u Kačarevu, a umro je od zapaljenja pluća.
„Ne bih rekla da je baš gladovao, ali je bio vrlo ispošten, ja sam ga viđala poslednjih godina kao kustoskinja MSU. Samo je želeo da se pokaže, prikaže i da se o njemu zna kao čoveku koji je ostao buntovan tokom celog života, koji nije ni za korak odstupio od svojih ideja, ali ih tada nije ni plasirao“, navodi Irina Subotić.
Novo sagledavanje „Zenita“ i zenitizma
Zenitizam predstavlja izvorno srpski avangardni pokret koji je jedini uspeo da pređe granice tadašnje Jugoslavije i da postane cenjen u Evropi.
Novom, afirmativnom kritičkom sagledavanju „Zenita“ i zenitizma doprinele su, pre svega, izložba „Treća decenija. Konstruktivno slikarstvo“ u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, koju je 1967. godine organizovao Miodrag B. Protić, kao i izložba koju su 1983. u Narodnom muzeju priredile Irina Subotić i Vidosava Golubović.
Novi pogled na „Zenit“ i zenitizam pruža i izložba u beogradskoj galeriji „Rima“, na kojoj će tokom narednih mesec dana publika, pored originalnih primeraka časopisa „Zenit“, moći da se upozna i sa svim pratećim aktivnostima zenitističkog pokreta, bogatom izdavačkom delatnošću i sveukupnim uticajem zenitizma na domaću umetnost i kulturu.
