Pogledajte koji su najzanimljiviji takvi slučajevi.
Smrtonosna transfuzija u 17. veku
Znate li ko je Antoan Murož? Reč je o Parižaninu koji je umro nakon što je primio transfuziju teleće krvi, u zimu 1667. godine. Pitanje je: šta ili ko je odgovoran za njegovu smrt?
Kada su se transfuzije prvi put pojavile u medicini, dočekalo ih je mnoštvo podeljenih mišljenja. Doktor Žan-Batist Deni, lični lekar kralja Luja Četrnaestog, izvršio je prvu transfuziju krvi u junu 1667. godine – ovčju krv je primio dečak od petnaest godina. Dečak je preživeo, pa je dr Deni kasnije pokušao da izvede sličnu proceduru sa Antoanom Murožem. Doktor se nadao da će životinjska krv lekovito delovati na psihičke probleme koje je Antoan imao. Nakon nekoliko dana, pacijent je umro, a doktor je osuđen za ubistvo, piše Nacionalna geografija.
U svojoj knjizi „Analiza krvi: Priča o medicini i ubistvu tokom Naučne revolucije“, istoričarka Holi Taker otkrila je dokaz da je Murožova udovica imala saučesnike u ubistvu svog muža – rivale doktora Denija. Muroževa smrt okončala je doktorove eksperimente, te se on potpuno povukao se iz medicine, a transfuzije krvi su bile zabranjene u Francuskoj do 1670.
Iznenadna smrt velikog italijanskog vladara
Kangrande dela Skala, vladar Verone koji je zauzeo i ostale italijanske gradove tokom 14. veka, iznenada je umro u svojoj trideset i osmoj godini.
Nakon što je Guećelo Tempesta predao Trevizo Kangrandeu, Kangrande se smrtno razboleo. Mišljenje koje je tada vladalo je sledeće: Kangradne se razboleo zato što je popio vodu iz zagađenog potoka. Ipak, kružile su i glasine da je bio ubijen.
Nedavno, Kangrandeovo telo je iskopano kako bi se utvrdilo koja je od dve pretpostavke tačna. Autopsija je pokazala da je Kangrande konzumirao otrovni digitalis, koji ga je na kraju i ubio. Međutim, ne zna se ko je odgovoran za njegovu smrt.
Kontroverzne smrti Medičijevih
Frančesko Mediči i njegova druga žena Bjanka Kapelo umrli su jedno za drugim 1578.
Kada muž i žena umru dan za danom, to može izgledati sumnjivo, mada je u ovom slučaju smrt svojevremeno povezana sa malarijom. Kasnije se posumnjala i na ubistvo, i to na Frančeskovog brata – kardinala Fernanda.
Frančeskovi ostaci sadrže veliki nivo arsenika, a forenzički antropolog Fornakjari našao je i proteine P. falciparum u ostacima njegovih kostiju, što znači da je umro od malarije.
Sedamnaest tela u bunaru
U Norviku u Engleskoj je jednom prilikom otkriveno sedamnaest tela. Tela nisu bila zakopana, već pronađena u bunaru.
Ostaci tela sedamnaestoro ljudi nađeni su tokom priprema terena za izgradnju novog tržnog centra. Profesorka Su Blek zapitala se čija su ovo tela koja su ovako bezobzirno odbačena. U početku, arheolozi koji su vodili istraživanje mislili su da su u pitanju žrtve kuge, ali analize su pokojnike smestile u 12. ili 13. vek, što je mnogo ranije nego što je kuga dospela u Englesku.
Stručnjak za DNK, doktor Ijan Barns, pronašao je pet DNK uzorka koja su ga odvela do jedne jevrejske porodice.
Iako nije jasno šta se tačno desilo sa ovim ljudima, istraživači su povezali ovaj slučaj sa verskim progonima. Prirodna smrt je bila otpisana, a najverovatniji uzrok smrti je ili masovno pogubljenje ili grupno samoubistvo.
Rešena misterija Napoleonove smrti
Napoleon Bonaparta, najpoznatiji vlada u istoriji Francuske, umro je u izgnanstvu 1821. godine. Da li je umro prirodnom smrću ili je bio otrovan?
Lekar je ustanovio da je Napoleon umro na Svetoj Jeleni od stomačnog čira. Bilo je i sumnji da je otrovan. Godine 1961. u listu „Nejčer“, lekar i toksikolog amater Sten Foršuvud povezao je Napoleonove simptome sa trovanjem arsenikom. Visok procenat arsenika je pronađen u Napoleonovaoj kosi, ali to nije bilo neobično za to vreme, jer su mnogi kozmetički proizvodi sadržali arsenik. Patolozi su otkrili da je Napolen bolovao od raka, a u stomak je istovremeno pronađena granulasta supstanca što ukazuje na gastrointestinalno krvarenje.
Pročitajte i:
