Ne bi se moglo reći da je neko nenamerno zaboravio da individualna krivica nema nikakve veze sa državom, društvom ili nekom institucijom, poput Crkve.
Očigledno je da je narativ protiv SPC neka vrsta „penala“ za pojedince koji iskoriste baš svaku priliku da je napadnu, čak i tamo gde nema ama baš nikakvog razloga ni osnova.
Ako je neko deklamovao „Očenaš“ pre početka časa, a potom silovao, može da govori samo o moralnoj nakaznosti te individue, nikako i o motivu i mogućnosti za napad na SPC.
Kao što Brenton Tarant, masovni ubica sa Novog Zelanda, nema veze sa hrišćanskim vrednostima, tako i u ovom slučaju, koliko god je nekima pogodno da povežu SPC i individualnu odgovornost, to se ne može učiniti.
Ceo slučaj žigosanja SPC zbog individualne krivice poduprt je izjavama mnogih poznatih nakon strašne vesti, pa smo tako čitali i slušali da „srpsko društvo počiva na silovanju“ ili to da je „Crkva ostala sigurna kuća za siledžije i pedofile“. Dvostruki aršini su neminovno postali pravilo i najbolje se primete u zaštiti pripadnika jedne klase.
Tako su u slučaju glumca Jevtića, za koga je na sudu dokazano da je obljubio maloletnog muškarca, pojedini glumci pisali peticije protiv novina koje su objavile tvrdnje koje su dospele u javnost. A kada je nakon godina suđenja krivica i dokazana, ti isti glumci nisu se istakli u tome da se barem sažale i upute reči izvinjenja dečaku kome je uništen normalan životni razvoj.
I da, Jevtić nije izgovarao „Očenaš“ pre početka časa. Čini li ga to onda manje krivim po tim aršinima pravde pobornika političke korektnosti, čiju je možda najbolju definiciju dao australijski muzičar Nik Kejv u tekstu na sajtu „Red hend fajls“, gde političku korektnost definiše kao najnesrećniju religiju sveta, dok za kulturu izopštavanja – „Cancel“ kulturu, kojom se svi koji misle drugačije razapinju u javnom prostoru, kaže da direktno sakati slobodu, ali i kreativnost čitavog društva?