Metroom su se ponosili i nastavljaju da se ponose u Rusiji, jer je on jedini u kojem se ispod zemlje maltene nalaze dvorci. O tome su govorili čak i stanovnici SSSR-a koji se nikada nisu ni spuštali u metro.
Svakodnevno se u moskovskom metrou nađe više od devet miliona ljudi. Mnogi od njih su toliko navikli da putuju metroom, da više ne obraćaju pažlju na njegovu lepotu. Međutim, mnoge metro-stanice nisu samo dostojne pažnje, već i divljenja.
Televizija kao primer navodi „Trg revolucije“ na Arbatsko-Pokrovskoj liniji. Stanica predstavlja pravi muzej skulpture u metrou. Sa obe strane se nalazi 76 bronzanih statua različitih ljudi Sovjetskog Saveza – od studenata, do revolucionara. Svaka skulptura je priča za sebe i jedinstvena kompozicija.
Ova metro-stanica ima i svoje „amajlije“. Postoji verovanje da, ukoliko se počeše nos psa na statui „Graničar sa psom“, student će položiti ispit, a ako osoba dodirne cipelicu „Studenkinje s knjigom“, izlečiće se od neuzvraćene ljubave.
Na istoj liniji metroa nalazi se stanica „Kijevska“. Ona je 50 godina bila poslednja stanica, od 1953. do 2003. godine. Naziv stanice objašnjava temu – njen glavni simbol je ogroman mozaik sa predstavljenim narodnim svečanostima u Kijevu, posvećenim 300. godišnjici ponovnog ujedinjenja Rusije i Ukrajine.
„Kijevska“ je ukrašena belim mermerom, freskama i raskošnim detaljima, a stanicu osvetljavaju elegantni lusteri.
Stanica „Komsomoljska“ na Koljcevoj (Kružnoj) liniji otvorena je 1952. godine i postala je jedna od najprometnijih deonica podzemne železnice. Ono po čemu se razlikuje od ostalih metro-stanica je visina – devet metara umesto standardnih 5,5.
„Kod njih su dvorci za faraone, a kod nas – za obične ljude“, izjavio je jednom prilikom arhitekta moskovskog metroa Aleksej Duškin.
Inače, on je postao inovator u izgradnji metroa tako što je napravio koncept podzemnog prostora bez prozora i maltene otvorio novi pravac arhitekture – podzemni urbanizam.
Stvarao je po principima jasnog identifikovanja konstruktivne osnove, korišćenja svetlosti kao glavnog stvaralačkog sredstva i kombinovanja struktura i dekora sa arhitekturom i izdržljivim podovima. Sve to zajedno je omogućilo projektu stanice „Majakovska“ da dobije Gran-pri Svetske izložbe u Njujorku 1939. godine, kao i da u očima Moskovljana bude jedna od najlepših stanica.
„Majakovska“ je u tokom Drugog svetskog rata služila kao sklonište, a u novembru 1941. godine je u njoj održano zasedanje Moskovskog saveta predstavnika radničke klase, na kojem je govorio Josif Staljin.
„Tako raskošnih sala kakvih ima u moskovskom metrou – nema nigde u svetu. Metro je u drugim zemljama veoma skroman, služi za kretanje. Kod nas su oni palate, to je fantastika“, rekao je kompozitor Grigorij Gladkov.
Afiniteti publike se razlikuju kada je reč o tome koje su metro-stanice najlepše. Moskovljani vole monumentalnu umetnost, dok gosti prestonice preferiraju panele, vitraže i mozaike. Međutim, bez obzira na lične preferencije, kada se čovek spusti u metro i dobije mogućnost da ga posmatra drugačije i bez žurbe, uvek mu otvori novu percepciju.
Pročitajte još:
