Ceo život je gradnja nevidljivog mosta
„Ljudi od duha, kakvog takvog, malog ili većeg, grade mostove, ali uvek ti mostovi bivaju srušeni jednim puhom, duvom neke politike. To je generalno sudbina sveta, a posebno Balkana. Ceo svoj život ja to radim, ako hoćete, neko stvarno postojanje na sceni jeste neka gradnja nekog nevidljivog mosta između onih na sceni i onih koji na njoj nisu. To je, kako se to danas popularno kaže – u mom genomu, budući da otkad sam se rodio do danas sam u pozorištu. Tu sam bio čuvan, rastao, mirisao, gledao, nagledao se svega i svačega i u dobrom i u lošem smislu. To je negde i moje vaspitanje i deo moje ličnosti i ne ogleda se samo u ovoj simpatičnoj i dragoj nagradi, već i u drugim stvarima. I šta god da kažem ili se pohvalim, suština je ta: da, mostovi. Nekad sam umeo da lažne mostove označim kao nepostojeće i to su možda bili moji trenuci konflikta sa takozvanom javnošću, kaže za Sputnjik laureat nagrade „Eastern Star 2021“ („Istočna zvezda") koja mu je danas uručena na onlajn otvaranju 32. Filmskog festivala u Trstu.
U obrazloženju ovog izuzetnog priznanja kaže se da se njime ističe ličnost u svetu kinematografije čija je karijera izgradila mostove između Istoka i Zapada. Deo te izuzetnosti predstavlja i prikazivanje filma „Andergraund“ na otvaranju, nagrađenog ostvarenja u kome Predrag Miki Manojlović igra glavnu ulogu.
Mnogo toga je srušeno, a nije izgrađeno novo
To sve manje građenje i sve češće rušenje, da li vas onespokojava kao umetnika?
- Ne, ne onespokojava, ali me nervira. Ali to je stanje. Znate, mnoge stvari su srušene, odavno, a nisu izgrađene nove.
Umesto u Trstu u koji ste mogli da odete i avionom sa vašim imenom, nagradu ste dočekali na planini, gde već neko vreme boravite. Da li ste tamo zato što ste se malo umorili od sveta?
- Moj boravak u ovoj brvnari vezan je za mnoge elemente. Ja sam gradski pacov, gradsko dete, znam i upoznao sam sve izazove i položio mnoge asfaltne ispite. Mnogo je razloga što sam ovde. Jedan je taj što odavde gledam u ogromne borove koje je moj deda zasadio 1937. godine. Tu je bila naša drvena kuća koja je srušena 1942. godine i na čijoj sam humci napravio ovu brvnaru. I sad gledam u to, postoji neka veza sa tim.
Eksperiment nad samim sobom
Da li je ponekad ljudima poput vas potrebno da se na nekom sličnom mestu očiste od biografije i bolje zavire u sebe?
- Ja sam negde instinktivno davno shvatio da gluma može biti veoma ozbiljan eksperiment nad samim sobom, a koji može da koristi i drugima. To kopanje, traženje, ispitivanje tog ozbiljnog prostora u sebi, koji svaki čovek ima samo treba da nađe način kako da ga osvesti i prepozna, i da se ne uplaši kad u sebi otkrije razne stvari - to je proces koji traje dugo u meni. Samoća i odvajanje vam daje neku drugu vrstu introspekcije. Nije u pitanju samo šum vetra, šume ili ptica,... Ovde sam mnoge stvari uspeo da ubrzam, neke procese da dovedem do kraja... Ovde sam mnoge odluke donosio... U vreme korone, ovde sam počeo da uzgajam povrće, obnovio sam baštu. O tome nisam imao pojma, ali sam uzeo literaturu, krenuo da radim i od mojih 12 produkata, osam je uspelo...
Gluma je sabijeni život i ozbiljno postojanje
Šta je posebno značajno što ste u životu dobili zahvaljujući glumi?
- Za mene gluma nije ponašanje, imitacija života. Ona je za mene ozbiljno postojanje. Spoj srca i duše, mišljenja, pameti i osećanja u potpunosti, kad god je to moguće. Mnogo puta mi je to polazilo za rukom. Gluma je jedan sabijeni život. Publika prisustvuje kraju jednog procesa koji je mnogo komplikovaniji, širi nego sam taj trenutak gledanja. To je zaista, ponavljam, eksperiment sa sobom i kada s dogodi da postane spoj srca i duše, pameti, mišljenja i osećanja onda je ona ubitačna, i za glumca i za publiku.
Da li i dalje verujete da jedan umetnik, svojim umetničkim, ali i javnim angažmanom, može u društvu da promeni stvari na bolje, ili ste od toga digli ruke?
- Nisam digao ruke. Verujem da je moguće da neka umetnost u pojedincu pomeri ponešto, da nešto u njemu promeni, ali na ovom širem nivou – opštine, grada, države, Evrope - teško.
Nedavno ste kazali da su društvene elite na ovim našim prostorima mrtve. Kako ih oživeti i kako stvarnost učiniti boljom?
- Stvaranje elite je dug proces. Elite su ovde davno uništene. Sve što je počelo 9. maja 1945. godine do danas daje negativne rezultate. U bivšoj Jugoslaviji nije izvršena denacifikacija, sve drugo izlazi odatle. Posle rata oni su zadržali deo elite, onaj koji nije ubijen ili sklonjen, i oni su bili most između starog i novog sveta, novih ljudi koji su došli i ušli u stare tuđe kuće. Godine su tekle, izumirale su te generacije predratnih intelektualaca i ostataka elite, stvarana je nova narodnog, seoskog tipa. Ona je dovela do toga da se dozvoli da pred raspad zemlje glasanje o Jugoslaviji počne po republikama i rasturi se zemlja. Zašto? Zato što nije izgrađen nov sistem vrednosti koji je mogao da kaže čekajte, živimo u zemlji koja traje 70 godina. Nismo imali čoveka s pameću jednog Garibaldija da kaže „vi ste jedan narod“.
Možemo li sad, u ovim gabaritima izgraditi jedinstvo, imate li nadu da je moguće iskoračiti u bolje?
- Nisam pesimista, a nisam ni glupi optimista. Sumnjam. Propustili smo istorijsku šansu 5. oktobra da ubrzamo zrenje naroda. Društvena svest i kulturni nivo većinske nacije ovde posle 5. oktobra nije unapređen. Istorijska je odgovornost na onima koji nisu iskoristili tu šansu nego su veoma brzo ušli u nešto što je lukretivnog karaktera. Tu je bio kraj. Ne veruje više niko onome, ne veruje se ni onom - ko god to bio - koji kaže čekajte, nemojmo da pravimo dve, tri Srbije, nemojmo da pravimo rovove. Ovo je postalo stanje i mi smo sada u jednom akutnom stanju podeljenosti gde i jedna i druga strana organski rade na tome. Ova strana koja je izgubila izbore 2012. stalno radi na toj podeli. Mnoge od njih znam i poštujem, cenim njihovo mišljenje, ali ne cenim njihovo delanje. Jer, ne može biti da, ako neko dođe na vlast i ima dobre ideje, one ne budu podržane. Ne, to nije dobro, to ekstremno nepraktično razmišljanje, to emocionalno neprepoznavanje trenutka kada moramo biti ujedninjeni.
Od uloge Mikija Rubiroze u „Grlom u jagode“ do ove poslednje u „Južnom vetru“ vi stem na neki način živa istorija nasilja i kriminala na ovim našim prostorima; ta linija samo ide uvis. Da li ste toga bili svesni, igrajući ih?
- Donekle jesam. Najubrzaniji period tog mog razumevanja bio je moje dugogodišnje odsustvo odavde i pokušaj da samom sebi, a onda i drugima, objasnim uzroke rata u bivšoj Jugoslaviji.
Kažete da su danas veliki samo oni koji su popularni?
- Danas živimo u svetu u kome je sve podjednako važno. I podjednako nevažno. Danas su dobri, veliki glumci oni koji su popularni. Ljudi više ne razumeju razliku, niti je prave. Odlično je ono što je masovno prepoznato. Ali, neće biti da je tako! Zato je, kad je o filmu reč, Vim Venders bitan, jer je kao mlad shvatio da je važna i potrebna Evropska filmska akademija, da je važno sve to što ona jeste i pokušava da bude: da čuva i gaji različitosti evropskog duha, da ih promoviše.
Svojevremeno ste za sebe rekli da ste samo „neko ko živi svojim duhom i misli svojom glavom“. Koliko je to teško, možda bolno?
- Mnogo mi je žao što su iz Srbije u poslednjih nekoliko godina otišli ljudi prema kojima sam imao velike simpatije. Nisu otišli kovidom, već svojim izranjavljenim, pomerenim načinom razumevanja sveta i politike. To je velika uvreda za mene zato što smatram da je prijateljstvo važno, da se sa prijateljima, i kad se ne slažete s njima, uvek razgovara, da se mišljenja uporede. A ne da se prijatelji izdaju preko društvenih mreža svojim komentarima. Boli me to. I krivo mi je. Ja ih i dalje negde nosim i pomogao bih im, kao što sam im pomagao, ali krivo mi je što su se poneli kako su se poneli. U suštini su to bili moji lažni prijatelji.
Pročitajte još:
- Prvi dan „Kustendorfa“: Razgovor Emira Kusturice i Andreja Končalovskog
- Siniša Pavić: Šojići idu gore, a Pantići ostaju dole – zato smo doterali do „Bele lađe”
- Dušan Kovačević: Gde je spas kad su i Oni i Mi i dalje protiv - Nas
