Ne „pale“ ni psovke, ni pojačanja, ništa – od Partizana su ostali samo dugmići

Uvek jasan, konkretan, kao kada je nekada „sipao“ trojke u koševe rivala, kao što je podneo neopozivu ostavku na funkciju potpredsednika kluba u momentima kada je bilo jasno da je Nikola Peković došao tu samo da bi Duško Vujošević lakše otišao, Berić je u nekoliko navrata na televiziji Sportklub, po završetku meča zamucao, zastao i ponovio da je ostao bez reči.

Partizan je u drugom kolu Top 16 faze poražen u Parizu rezultatom 79:62 i time je sebi značajno zakomplikovao sebi život i doveo pod znak pitanja nastavak sezone u evropskom takmičenju, ali i celu takmičarsku godinu, s obzirom na to da je sve dalje od najboljih četiri u ABA ligi.

„Ja bih rekao da je ovo ubedljivo najgora utakmica Partizana. Mi smo, bre, ovde u studiju bili veći optimisti nego igrači i stručni štab. Ovo je bilo bliže 30 razlike da izgubimo nego da se spusti na deset. Govor tela igrača, kako se ponašaju, ja ne znam, kao da je utakmica biznis lige, oni se igraju sa renomeom kluba... Verovao sam da može Partizan da pobedi, ali ovo je katastrofalno. Partizan je srećno izgubio 17 razlike...“, rekao je Berić posle utakmice.

Male su reči za opisivanje stanja u najtrofejnijem srpskom košarkaškom klubu, a ideje o tome da je moguć povratak u elitu i na staze stare slave deluju nerealno koliko i ona da se Vujošević i Berić vrate u Partizan.

Nemoć, odsustvo takmičarskog morala, odsustvo osećaja za momenat u kom se klub nalazi, nedostatak fokusa, hemije, liderstva, karaktera, jedna ogromna kolektivna nula za momke koji nose dres Partizana i kroz to pokušavaju da izgrade svoje karijere.

Skokovi, asistencije, blokade, procenat šuta – Partizan ni u jednom parametru nije uspeo da parira rivalu, koji nikako ne spada u „evropsku elitu“, niti će to biti u nekom narednom periodu.

Neće to biti ni Partizan, sa ovakvim stavom, sa timom koji nema ni glavu ni rep, sa trenerom koji ne može da dopre do umova igrača, sa upravom koja je odlučila da krene rizičnim putem jurenja Evrolige pod šapom katalonskog biznismena Đordija Bertomeua, sa kompletnom slikom koja budućnost Partizana vodi samo u jednom smeru.

Takav ishod je izvesniji od toga da na primer, Rade Zagorac stigne do dvocifrenog proseka poena po utakmici, da Kodi Miler-Mekintajer postane pravi plejmejker, da Nemanja Dangubić nauči da šutira trojke...

Izvesniji je i od mogućnosti da na kraju januara meseca uprava reaguje na neki način i dovede pojačanja, prvo za to nema para, drugo nema smisla jer vremena za uigravanje i upoznavanje nema, a sezona je gotovo propala.

I može trener Saša Filipovski da lomi tablu, može da menja boje lica, može, izgleda, da uradi sve na ovome svetu, ali ovakvu ekipu ne može da učini šampionskom ili bar pobedničkom.

Tome nisu doprinele ni krajnje mere, psovke na tajm-autu, nervoza, konstantno dobacivanje i usmeravanje.

Ne, Partizan je tokom utakmice sa francuskim timom iz minuta u minut tonuo sve dublje i nije bilo nikoga da spreči sunovrat.

Partizan, osim Ognjena Jaramaza, svog deteta koje ima ogromnu nesreću sa povredama u ovoj sezoni, nema igrača sa karakterom, sa onim pozitivnim bezobrazlukom, sa samopouzdanjem, stavom, emocijom, jednostavno osećajem šta znači crno-beli dres.

Da li postoji način da se to stvori? Nije izvesno, takve stvari se ne dešavaju preko noći, ali se preko noći gube. Partizan ih je zaturio negde i ne ume da ih pronađe, a navijačima više nikakva uteha nisu sećanja na Vujoševićeva vremena i proteklu prekinutu sezonu u kojoj je već bilo viđeno osvajanje titula uz povratak u Evroligu.

Sve je to prošlost, sadašnjost je grozna, a budućnost, ako se ovako nastavi, veoma neizvesna – u svakom smislu.

► Ima li kraja Partizanovoj noćnoj mori?

► Ubedljiv poraz Partizana u Parizu /video/

► Real je hteo 20:0, a dobio je šamar od Zvezde u Madridu /video/