00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
MILJANOV KORNER
Realnost je da se Partizan i Zvezda bore za mesto u plej-inu
20:00
30 min
SPUTNJIK INTERVJU
„Rozanov“
20:30
30 min
MOJ POGLED NA RUSIJU
Autorska emisija Ljubinke Milinčić
21:30
30 min
JučeDanas
Na programu
Reemiteri
SPUTNJIK SRBIJA
Sama na kraju sveta
Kako da žena sama preživi u divljini
Marina Galkina, autorka knjige „Sama na kraju sveta", putuje samostalno po neistraženim mestima planete. Zovu je „Mladoženja u suknji", jer nema svaki čovek snage i hrabrosti da se uputi na takva putovanja. U intervjuu za Sputnjik ona je govorila o ekstremnom pešačenju po Čukotki, kao i o tome kako preživeti sam u divljini, čega se treba bojati u tundri i kako se ponašati pri susretu sa opasnim medvedom.
Bila sam deo naučne ekspedicije u tundri Jamal, u Usurijskoj tajgi, na planinama i u pustinjama Turkmenistana, na nenaseljenim ostrvima Japanskog mora.
Divne uspomene nosim sa planinarenja, sa putovanja u Kareliju, na poluostrvo Kolu, na visoravan Putoranu, Kavkaz, Altaj, Sajan, Ural, Kordiljere, Kamčatku, u Čukotku, Jakutiju, na Novi Zeland, sa skijanja u hibinskim i lovozerskim tundrama, sa klizanja po Bajkalskom jezeru.
Putovanje može biti grandioznije kada ste sami nego kada putujete u društvu.
Saputnik mora biti psihički i fizički spreman, kao i vi. Pokušajte da takvog pronađete na tri meseca! Da li se bojim? Generalno – ne. Druga stvar je što na putu možete, na primer, sresti agresivnog medveda. Kada se jako umorite ili vas nešto zaboli, javljaju se različite neprijatne misli, ali to se retko dešava.
Najviše volim da putujem po Rusiji, jer ovde je najlepša, divlja i neverovatna priroda.
Volim da prelazim velike, nenaseljene prostore. U protekle tri godine imala sam tri samostalna putovanja. Prešla sam Verhojanski i Suntar-Hajatski greben, a takođe i Čukotku.
Proleće u Čukotki
Godine 1998. ostvarila se moja davna želja – prepešačila sam Čukotku od juga ka severu i sama došla do Severnog ledenog okeana.
Oduvek me je privlačilo to ogromno polarno more. Romantika i duh Sovjetskog Saveza ostali su tamo. Želela sam da splavarim duž divlje, puste, nepristupačne reke Pegtimel i da vidim život Čukčija. A glavna stvar je iskusiti šarm i lukavost prelepe i surove prirode ove zemlje.
Čukotka - beskrajni horizonti i pejzaži.
Tokom dva i po meseca putovanja srela sam čuvare irvasa samo tri puta. Ostalo vreme išla sam potpuno sama, noć sam provodila u šatoru. Da biste preživeli u ovako divljim uslovima, potrebni su vam iskustvo i dobra, proverena oprema.
Uspela sam da malo osetim život čuvara severnih jelena koji žive u jarangama.
Osećaj je kao da ste u kamenom dobu. Vrlo su ljubazni, simpatični, skromni, gostoljubivi, sa odličnim smislom za humor i uvek su spremni da pomognu. Vozila sam se saonicama koje su vukli psi, išla u lov na kitove i morževe.
Jeleni u Čukotki
Avionom sam letela iz Moskve do Anadira.
Na ušću Anadira sastavila sam kajak i plovila. Nema svuda struje, pa sam na nekim mestima vukla čamac. Zatim sam prošla preko planina i prevoja, pa ponovo splavarila. I tako više od hiljadu kilometara. Na drugom putovanju po Čukotki kajak na naduvavanje je bio težak tri kilograma, tako da sam mogla da ga nosim.
Nemoguće je poneti hranu za nekoliko meseci.
Kaša, mleko u prahu, puter. Moj ranac na izlasku iz kuće bio je težak 35 kilograma, a pored hrane, tu su i oprema, dve vreće za spavanje, gorionik, boce za gas, štap, pribor i kajak. Naravno, usput idem u ribolov, ali ipak moram ponekad i da gladujem.
Jednom sam, sedeći pored vatre na obali reke, 60 metara od mene, ugledala medveda.
Došao je da lovi ribu. Imala sam sreće što je zver bila debela i lenja. Kada je čuo kuckanje noža o činiju (iz prethodnih ekspedicija znam šta treba da radim kad je u blizini medved), ušao je u vodu i preplivao na drugu stranu.
Upoznati medveda i dva mladunca nije bilo tako prijatno kao upoznati usamljenog mužjaka.
Bez šale sa mamom. Dobro je što sam sa sobom imala svetleću granatu, to mi je dalo bar malo samopouzdanja. Najpre sam odlučila da se sakrijem iza grma. Još nisam ni uspela da postavim šator, nije ni bilo posebnih tragova mog boravka. Postojao je tračak nade da će predatori samo proći. Odjednom vidim kako se kreću nazad, noge su mi drhtale! Očigledno su osetili miris čoveka.
Rt Dežnjov, Čukotka
Najgora stvar u tundri nije susret sa medvedima, već loše vreme.
Ili kad vam ponestane hrane i ne možete da ulovite ribu. Zaista je moguće umreti od gladi. Srećom, to mi se nikada nije dogodilo. Čim mi bi nestalo zaliha hrane, na najčudesniji način srela bih čuvare irvasa ili ribare Čukče.
Stanovnici Čukotke: Pafin
Stanovnici Čukotke: Mrmot
Stanovnici Čukotke: Sivi kit
Zamislite da ste sami već tri nedelje, ostalo je manje od kilograma hrane, noću je šator prekriven snegom, ledeni vetar oduzima energiju, a najbliže naselje je udaljeno više od 300 kilometara! Teško je to opisati rečima.
Morate shvatiti da ne postoji veza sa spoljnim svetom.
Nemam telefon, oslanjam se samo na sebe, ali ima i pluseva, to me pokreće, jer shvatam da nemam prava na grešku.
Godine 2018. ostvarila sam još jedan moj san – prešla sam Čukotku od zapada ka istoku i stigla do Rta Dežnjova.
Putovanje je trajalo tri meseca, 1.800 kilometara, od čega samo 400 autostopom, sve ostalo sam prešla peške i splavom.
Neverovatno lepi, raznovrsni pejzaži planinske tundre, pogled doseže veoma daleko.
Klima je surova, sa jakim vetrovima, a sneg tamo može pasti i leti. Međutim, glavno je da je u Čukotki sačuvan duh pionirskih geologa i romantizma. To mi pričinjava veliko zadovoljstvo. Ovde osećam stvarni život!
Proleće u tajgi
Na putovanjima mnogo snimam i pokušavam da stvorim efekat kao da je posmatrač prisutan.
Želim da gledaoci mojih filmova sa mnom prođu sve nedaće putovanja i uživaju u njegovoj lepoti. Važno mi je da pokažem lepotu naše prirode, kako se prevazilaze poteškoće, pobedu i čvrstinu duha.
