Projekat o kome se raspravljalo na različitim nivoima od ’20-ih godina, odbijen je nakon smrti generalnog sekretara zbog velikih troškova, složenosti primene i kritika kako stručnjaka, tako i umetničke inteligencije. U novije vreme bivši gradonačelnik Moskve Jurij Luškov je pozivao da se država vrati tom planu.
Dvadeset trećeg oktobra 1984. godine na Plenumu Centralnog komiteta KPSS usvojen je program preusmeravanja sibirskih severnih reka sa visokim vodostajem na jug. Tadašnje novine su pisale da je „upečatljiv programski govor“ održao generalni sekretar partije Konstantin Černjenko. Razmatrao je pitanje melioracije i povećanja efikasnosti korišćenja navodnjavanih površina. Uredba je zahtevala ubrzanje primene naučnih dostignuća. Preusmeravanje reka bila je jedna od dve globalne odluke Černjenka kao generalnog sekretara za unutrašnju politiku, zajedno sa reformom obrazovanja.
U slučaju uspešne realizacije, ovaj inženjerski i građevinski projekat bi postao jedan od najgrandioznijih u 20. veku. Njegov glavni cilj bio je redistribucija rečnog toka Irtiša, Obe, Tobola i drugih reka u republikama Sovjetskog Saveza, kojima je voda bila prekopotrebna: Kazahstan, Tadžikistan, Uzbekistan i Turkmenistan.
Istovremeno su se vršile pripreme za izgradnju sistema kanala i rezervoara koji bi omogućili prebacivanje vode iz reka severnog dela Istočnoevropske nizije u Aralsko more, čiji je vodostaj opadao.
Po mišljenju ekologa, primena programa mogla je da izazove negativne posledice, poput poplave poljoprivrednih i šumskih zemljišta, nepredvidive promene režima večnog mraza, povećanja saliniteta vode Severnog ledenog okeana, nanošenje štete biocenozi flore i faune na teritorijama kroz koje je kanal trebalo da prolazi.
Staljinu se nije svidela ideja
Prvi put su takve ideje iznete sredinom 19. veka. Inovator na ovom polju je kijevski inženjer Jakov Demčenko koji je 1868. godine predao svoj predlog Carskom ruskom geografskom društvu. Nisu usledile ocene, pa je zatim, detaljnije razradivši pitanje, on objavio brošuru „O poplavljivanju Aralsko-kaspijske nizije radi poboljšanja klime susednih zemalja“. Javno mnenje je ovu ideju ocenilo kao ludost.
Problem preusmeravanja dela sliva sibirskih reka u sliv Aralskog mora ponovo je privukao pažnju stručnjaka dvadesetih godina prošlog veka, istaknuto je u naučnom članku saradnice Instituta za ekonomiju i organizaciju industrijske proizvodnje sibirskog odseka Ruske akademije nauka Valentine Vasiljenko. Sastavljeno je mnogo šema koje se razlikuju po mestima za uzimanje vode, količinama i načinima prebacivanja.
A 1948. godine akademik Vladimir Obručev je o ovoj mogućnosti pisao Josifu Staljinu. Vođa projektu nije posvetio posebnu pažnju.
Godinu dana kasnije, vladina komisija je ipak odobrila jednu od opcija za prenos sibirske vode u Aralsko more, ali su kasnije radovi obustavljeni zbog sumnje u ekološku bezbednost projekta.
Ideja o nuklearnoj eksploziji
Sledeći put pitanje je dobilo na značaju pedesetih godina prošlog veka, na inicijativu akademika iz Kazahstana — Šafika Čokina. Za sprovođenje plana navodnjavanja izgrađeni su kanali u Uzbekistanu, Tadžikistanu i Turkmenistanu, što je omogućilo preusmeravanje vode iz reka Amu Darja i Sir Darja na navodnjavana polja. Međutim, povlačenje vode iz reka dovelo je do toga da je Aralsko more postalo plitko. S tim u vezi bio je pokušaj da se vrate ideji o preusmeravanju dela vodostaja Ob-Irtišskog sliva na jug. Mnogima se ovo činilo kao dobra prilika da istovremeno sprovedu mere za odvodnjavanje teritorije Zapadno-sibirske nizije i navodnjavanje teritorija Kazahstana i republika Centralne Azije.
Prema prvoj opciji, uzimanje vode je planirano iz jezera Ladoga, Onjega i drugih jezera severozapada, a druga opcija je podrazumevala uzimanje vode iz reke Pečora.
Istom periodu pripada projekat „Tajga“ koji je razvijen sa ciljem stvaranja veštačkog kanala uz pomoć grupnih nuklearnih eksplozija na iskopanim mestima između reke Pečora i Kolva za navodnjavanje plitkog Kaspijskog mora. Eksperimentalna detonacija tri nuklearna punjenja izvršena je 1971. godine, a planirano je ukupno 250 eksplozija. Posle toga projekat je zatvoren zbog dospevanja radioaktivnih čestica na teritorije van SSSR-a, što je predstavljalo kršenje Moskovskog sporazuma o zabrani nuklearnih ispitivanja u tri okruženja.
Ambiciozni planovi Černjenka
Godine 1968. pušten je u rad kanal za navodnjavanje Irtiš-Karaganda, koji je izgrađen na inicijativu Kazahstanskog istraživačkog Instituta za energiju. Ovaj kanal se može smatrati završenim delom projekta za obezbeđivanje vode na teritoriji centralnog Kazahstana.
Postojao je plan za stvaranje ogromnog rezervoara površine 260 hiljada kvadratnih kilometara, takozvanog Sibirskog mora. Trebalo je da se napuni povezivanjem kanala reka Irtiš, Tobol i Išima. Međutim, uzbunu su digli ekolozi koji su vršili istraživanja naftnih i gasnih polja na ovoj teritoriji. Poplavljivanje dela zapadnog Sibira ostavilo bi SSSR bez strateških resursa. Dakle, i ova ideja je na kraju napuštena.
Projekat je usvojen na 25. Kongresu KPSS 1976. godine. A dve godine kasnije, Centralni komitet partije i Savet ministara izdali su uredbu „O sprovođenju istraživačkih i projektnih radova povodom problema prebacivanja dela toka severnih i sibirskih reka u južne regione zemlje“, kojom su funkcije glavne organizacije za integrisana istraživanja planete, koje se odnose na prenos vode, predate Institutu za probleme vode Akademije nauka SSSR-a.
Predložen je prenos vode po fazama: u prvoj — uzimanje 25 kubnih kilometara, u drugoj 60, a dugoročno 75-100 kubnih kilometara vode godišnje iz bazena Oba i Irtiša i sa mogućim preusmeravanjem dela toka iz basena reke Jenisej.
Černjenkov govor pre 35 godina trebalo je da stavi tačku na sve sumnje.
Odluka Plenuma Centralnog komiteta KPSS imala je za cilj da okonča hronične probleme u poljoprivredi. Do 2000. godine planirano je proširenje površine navodnjavanog zemljišta na 30-32 miliona hektara i odvodnjavanog na 19-21 milion hektara. Program se zasnivao na konceptu velike preraspodele vodnih resursa i usmeravanju dela tokova severnih i sibirskih reka, kao i Dunava, na navodnjavanje zemljišta.
Gorbačov zabranio, Luškov predložio
Očekivalo se da će projekat početi sa realizacijom 1985. godine, ali prevremena smrt lidera partije, perestrojka i banalni nedostatak finansija, ponovo su odložili ideju na neodređeno vreme. U društvu su se odvijale žestoke rasprave. Umetnička inteligencija je bila kategorički protiv sprovođenja plana. A Kongres Saveza pisaca 1986. godine u šali su nazvali „kongresom melioratora“, pošto su mnogi sa govornice govorili kritikujući samo ideju o preusmeravanju reka. Za razliku od geologa i ekologa, pisci nisu govorili sa stanovišta nauke i ekonomije, već su se fokusirali na etičke vrednosti.
Mihail Gorbačov, zabrinut zbog onoga što se dešavalo, naredio je formiranje stručne komisije za probleme poboljšanja efikasnosti melioracije na osnovu naučnih saveta Akademije nauka SSSR-a. Devetnaestog jula 1986. godine stručnjaci su mu rekli svoj zaključak, a 14. avgusta Centralni komitet KPSS i Savet ministara su doneli rezoluciju „O prestanku rada na prenosu dela toka severnih i sibirskih reka“, prema kojem je projekat prepoznat kao nesvrsishodan.
Devedesetih godina ideja o prebacivanju dela reka ponovo se pojavila zahvaljujući gradonačelniku Moskve Juriju Luškovu, koji je predlagao korišćenje 6-7 odsto vode reke Ob za navodnjavanje dehidriranog zemljišta u Čeljabinskoj, Tjumenjskoj, Orenburškoj i Kurganskoj oblasti, kao i u Centralnoj Aziji. Gradonačelnik glavnog grada je naglasio da njegova ideja nije ponavljala varijante sovjetskog perioda, koje su odbijene 1986. godine. Luškov se 2002. godine obratio ruskom predsedniku Vladimiru Putinu s molbom „da projekat preuzme pod svoje lično pokroviteljstvo“. Gradonačelnik je 2008. godine objavio knjigu o svojoj ambicioznoj, ali neostvarenoj ideji.
Pročitajte i:
