Otkud Đoković, Mihajlo Pupin, Tesla? Te lale niču iz tog prostora, bez obzira da li ste ga uredili ili ne. Zato uvek treba verovati u narod i podneblje kome pripadate, saglasni su direktor Arheološkog instituta dr Miomir Korać i načelnih Arheografskog odeljenja Narodne biblioteke Srbije dr Vladan Trijić.
Vera u narod, podneblje i - istraživanje
Kao dugogodišnji istraživači u arheologiji i arheografiji oni su jedinstveni i u stavu da nema primitivnih plemena i da su svi narodi pametni. I da pored vere u narod i svoje podneblje treba imati veru i u procese istraživanja i proučavanja prošlosti jer oni dovode do odgovora na osnovno pitanje civilizacije: Kako postati bolji?
Korać i Trijić ističu i da proučavanje prošlosti ne znači ništa ako nam ne pomaže da se izgradimo i da iz istorije treba uvek izvlačiti pouku kako dobiti boljeg čoveka.
„Važno je odlaziti u prošlost zbog pouka šta je osnovni zadatak čoveka. Iako imate i padove i uspone, u krajnjem zbiru uvek se ide napred. I iz ove situacije sa koronom čovek bi trebalo da uzvuče pouku da bude bolji, da se ne oseća superiornim u odnosu na prirodu ili čoveka prošlosti. Prvi ljudi su se pojavili pre dva miliona godina u Africi. Taj čovek praistorije je radio samo dva do tri sata dnevno. Ja danas pozovem drugara koji u Londonu radi u ‘Eplu’. Petak je i pitam ga dokle radi. Kaže do 17 sati. Već je 21 sat, on je još u kancelariji. Njemu ostaje od života petak veče i subota, u nedelju se već sprema za posao. Da li je to napredak? Korona nam je jedna od opomena”, kaže za Sputnjik Miomir Korać.
Nema primitivnih naroda
On primećuje česte floskule da je neki narod ovakav ili onakav i naglašava da nema primitivnih plemena ni naroda, da je i čovek praistorije bio itekako pametan.
„Ovde su pre 10.000 godina živeli ljudi koji su možda bili najpametniji na planeti. Čovek Lepenskog vira je lovio ribu i razmnožavao se i odjednom je dobio želju da uradi nešto što niko do tada nije i napravio je prvu monumentalnu evropsku skulpturu. Prvi metalurzi su se pojavili ovde u 5. milenijumu pre nove ere. Ne u Šleziji, Francuskoj, Španiji ili Engleskoj. Sve su to naši rođaci i svi su uticali na nas. Otkud Đoković, Mihajlo Pupin, Tesla? Te lale niču iz tog prostora. Bez obzira da li ste ga uredili ili ne, uvek nešto izbije. Đoković je na svakom terenu neprikosnoven. Treba verovati u narod i podneblje kome pripadate. Nemojte da vam vid zamagle trenutne stvari”, ističe Korać.
Učite od svih predaka
Njegov kolega Vladan Trijić primećuju da u svetu postoji tendencija da se istorija briše, da se pojedini periodi ne proučavaju.
„Treba učiti o svojim precima. Sve to ima veze sa nama. Ponekad oni koji su pisali ili čitali knjigu ostave zapis o tome koliko im je bilo teško da rade uz sveću ili da sede pod drvetom ili da je mušica sletela u mastilo i razlila ga. Imate takve detalje kojima možemo da se obradujemo. Ili kada čovek 19. veka čita knjigu iz 14. veka i napiše da mu je bila veoma dušekorisna iako je jedva razumeo. Sve to oživljava priču i to je ona dragocenost”, ističe Trijić, koji je posvećen srednjovekovnim rukopisima.
Pisareve greške i omaške su njemu i njegovim kolegama najzanimljivije i dragocene za rekonstrukciju istorije našeg jezika.
„Ganjajući sve omaške pisara koje odstupaju od kanona vidimo kako je on zapravo govorio, razmišljao i sklapamo priču važnu za istoriju jezika. Najviše informacija saznajemo posredno pošto nam retko sami pisari ili iluminatori knjiga otkiju bilo šta o sebi ili o onome ko je knjigu naručio“, naglašava Trijić.
Često se iznenadite koliko je čovek prošlosti puno znao, zapaža Korać.
„Podsetimo se Aleksandrijske biblioteke sa dva miliona knjiga, njen današnji pandan je 80 miliona. Kongresna biblioteka ili bibliotke u Moskvi i Sankt Peterburgu imaju između 14 i 18 miliona knjiga. Mi nismo dostigli to znanje. Mi tragamo za tim izgubljenim znanjima, bez obzira kojom disciplinom da se bavite”, ističe Korać.
Nepregledno polje istraživanja
Uzbuđenje i detinja radoznalost nisu napustili ni Koraća ni Trijića koji su decenijama sa velikim entuzijazmom posvećeni istraživanju prošlosti, traganju za istinom, nastojanju da otkriju tajne istorije i sklope priče u dragocen mozaik.
„Nikada se nisam probudio da sam rekao: Jao, moram da idem na posao! Svakog dana odlazim na polje, neistražen prostor koji vas čeka da nešto vrlo složeno definišete. Nalazimo fragmente koje treba sastaviti i lepota je u tom traganju. Kao kada bi vam neko stavio povez na oči, stavio na brod ili u avion, doveo vas na neko mesto, skinuo povez sa očiju, uperio pogled ka nebu i pitao vas da definištete gde vas je doveo. Tako je sa arheologijom. Zahteva analitiku i fizičku pripremljenost. Neki misle lako je čistiti grob. Posle 20 minuta se žale da im je otišao zglob, a retki su i lepi dani - ili je strašno toplo ili toliko duva vetar da kiša pada horizontalno”, govori Korać.
Sa ništa manjim uzbuđenjem i Trijić pristupa svom istraživanju starih rukopisa.
„Tek sam počeo da radim u Arheografskom odeljenju i starija koleginica mi je dala da prenesem rukopisnu knjigu iz 16. veka. Sasvim obična rukopisna knjiga, ali meni su se tada ruke tresle. Ne od fizičke težine, već od uzbuđenja pri susretu sa starim predmetom. Kad samo pomislite na sve ljude koji su tu knjigu pripremili pa koji su je čitali vekovima, prenosili, čuvali, da bi ona došla do vas... Ne može čovek da ostane ravnodušan kada pomisli sa koliko ljudi se povezuje samo držeći jednu knjigu bogate istorije. Ta radost se graniči sa strašću. Ume da obuzme čoveka, da ga zaludi da o tome misli po čitav dan. Ima onih koji oguglaju na takve trenutke, ali i onih koji ostaju živi i stalno otvorenih očiju tragaju i isputuju. Polje je neograničeno za istraživanja. Nama je svaka knjiga dragocena iako nema svaka isti značaj za našu kulturu i istoriju, ali sve su deo istog mozaika koji moramo da sklopimo da bismo umeli da sagledamo prošlost što je bolje moguće”, kaže Trijić.
Pročitajte još:
- Arheolozi u Viminacijumu na pragu velikog otkrića /video/
- Viminacijum, nasleđe kao vremenska kapsula za ljude iz budućnosti
- Zašto je baš sada Srbiji neophodna kulturna diplomatija
