Ovu su neka od zapažanja Šeri Terkl, autorke knjige „Obnovimo razgovor. Moć razgovora u digitalnom dobu”.
Mobilne tehnologije menjaju ljude
Osnivač i direktor Instituta za proučavanje odnosa tehnologije i identiteta na Masačusetskom institutu za tehnologiju (MIT) više od tri decenije izučava promenljive veze pojedinaca u digitalnoj kulturi i prikazuje kako mobilne tehnologije, socijalne mreže i humanoidna robotika menjaju ljude, njihove međusobne odnose, porodicu, identitet.
„Svi primećujemo da sve više pribegavamo posrednoj komunikaciji sa ljudima. To je bio trend sa svakim novim vidom komunikacije. Ljudi su više voleli da se čuju telefonom, nego da se vide. Zatim je bilo zgodnije ostaviti poruku nego čuti se telefonom, a kasnije je to zamenio mejl kao lakši vid komunikacije od telefona. Tehnologija nam nudi komfor koji rado prihvatamo, često ne uvidevši cenu toga. Kada postanemo naviknuti, teško je vratiti se unazad i preispitati da li je to ispravna odluka. To više nije ni odluka već praksa koju vidimo oko sebe i navika o kojoj ne razmišljamo”, primećuje socijalni psiholog, profesor Filozofskog fakulteta i recezent knjige Dragan Popadić.
Da li se bojimo komunikacije
Šeri Terkl kao razloge sve češćeg pribegavanja posrednoj komunikaciji putem interneta ili mobilnog telefona i izbegavanje razgovora uživo navodi izbegavanje rizika i strah od greške, težnju ka savršenstvu.
„Novi vid komunikacije pruža niz ugodnosti. Pre svega to je kontrolisana komunikacija. Ne moram odmah da odgovorim, nego kada smislim pametan ili duhovit odgovor, onda napišem poruku. Mogu sebe da predstavim u svetlu u kome želim i da onda to pažljivo podešavam. Mogu da odgovaram kada sam dobro raspoložen, kada se osećam sigurno. Sve to čini da čovek gubi sigurnost komunikacije u svakom momentu. Ako ja mogu da komuniciram samo kada se dobro osećam, kada prođem kroz poruku pet puta i retuširam sliku koju šaljem, onda ta komunikacija postaje nužno neautetična. Ljudi vole da očiste komunikaciju od nespretnosti i grešaka, lapsusa, ali ta komunikacija onda nije autentična”, ističe Popadić.
Popadić naglašava da je bolje razgovarati iz stvarnih pozicija nego zamišljenih predstava.
„Kada počnemo da pričamo iz zamišljenih predstava, onda razgovor gubi svoju moć, a on, kako ističe Terkl, ima lekovito dejstvo”, dodaje Popadić.
Dosada, zavisnost, anksioznost
Terkl je tokom pet godina istraživanja radila intervjue sa pripadnicima različitih generacija, zapazivši njihovu opsednutost tehnologijama: za večerom članovi porodice ne razgovaraju jedni sa drugima, već mobilnim telefonom, proveravaju svoje mejlove ili društvene mreže. Isto je i sa mladima koji ne mogu ni u kafiću da se skoncentrišu na razgovor pošto im mobilni telefon ili tablet odvlači pažnju.
Neke od razloga koje su sagovornici Šeri Terkl naveli jeste dosada, zavisnost od tehnologije, a neki su čak osećali i anksioznost kada su morali duže da provedu bez svojih tehnoloških naprava.
Klikovi na društvenim mrežama su potvrda vrednosti, klipovi na „Jutjubu” su zanimljiviji od svega što vam može drug ispričati, telefon je važniji od igre sa detetom u parku.
„Ljudi sve više očekuju od tehnologije nego jedni od drugih, sve više mašine tretiraju kao ljude, a ljude kao mašine. Počinju više da vole da razgovaraju sa komjuterima i da se njima obraćaju za pomoć, nego jedni drugima. Više vole da im pomaže robot koji je uvek ljubazan i prepoznaje njihove emocije, nego drugi čovek. To je krajnje uznemirujuća promena na koju nas Terkl upozorava, koju mi ovde još nismo osetili. Ali osetili smo da ljudi gube pažnju u razgovoru jedni sa drugima. Često šalju poruku verbalnu ili neverbalnu: ‘Pričaj ti, samo da pogledam, stigla mi je neka poruka’ ili ‘Pričaj samo da otkucam nešto’”, skreće pažnju Popadić.
Slušanje sa delimičnom pažnjom
Zanimljivo je da Stiv Džobs, jedan od osnivača „Epla”, nije podsticao svoju decu da koriste ajpede i ajfone i uveo je običaj da se svake večeri obeduje za velikim stolom i pritom razgovara o knjigama, istoriji, ali to nije slučaj sa drugim ljudima.
„Tehnologija postaje mnogo zabavnija ljudima, nego drugi ljudi. Gubimo interesovanje za druge ljude i komunikaciju sa njima. Prestaju da nam budu potrebni, a i kada razgovaramo sa njima naša pažnja je razmrvljena. Ne možemo da se uključimo potpuno u razgovor jedan na jedan. Neprestano razmišljamo o mobilnim telefonima, pristiglim porukama ili onim koje treba da pošaljemo. To onda nije pravi razgpovor. Ranije to bi bilo nemoguće. Sada su ljudi navikli na takav odnos i svako sluša sa delimičnom pažnjom. Ne razmišljamo da li je to u redu, jer je to postala naša svakodnevnica”, zapaža Popadić.
Profesori ne znaju kako im izgledaju studenti
Komunikacija mejlom odomaćila se, kaže, i na fakultetima, te mnogi profesori čak i ne znaju kako im studenti izgledaju.
„Ranije se tačno videlo kada koji profesor prima studente, jer se čekalo ispred kabineta. Sada je ta komunikacija nestala i to ne zbog korone. Jednostavno je postalo mnogo zgodnije poslati mejl nego doći u zakazano vreme. To je postala praksa i između studenata kada rade u grupama. Zbog toga često ne znamo kako nam stidenti izgledaju, niti studenti znaju kako mi izgledamo. To je krajnje neobična situacija koja je nastala za samo nekoliko godina”, navodi profesor Filozofskog fakulteta.
Možemo li obnoviti razgovor u digitalnom dobu
„Niko ne misli da je moguće zaustaviti internet i pitanje je koliko ima smisla usporavati sve te procese ako su neminovni. Oni koji sa zabrinutošću gledaju na te procese, uzdaju se u to da je važan deo ljudske prirode potreba za direktnim kontaktom sa drugim ljudima i da je ta potreba vrlo snažna. Nju možemo iskusiti samo ako je radikalno dovedena u pitanje. Osetićemo koliko nam je potreban drugi čovek kada počnemo da živimo u potpunoj iziolaciji od drugih ljudi i samo u vezi sa digitalnim tehnologijama”, smatra naš sagovornik.
Pandemija nam je, smatra, donela jednu takvu promenu.
„Kada su ljudi zahvalni na mogućnosti da komuniciraju putem tehnologije, vidimo koliko im teško pada, koliko žele da izađu iz komfora i sigurnosti, da sretnu čoveka i vrate se komunikaciji licem u luce. Moguće je da će pandemija pojačati tu potrebu za pravim razgovorom, da će ljudi postati svesni da se nalazimo u jednoj zagađenoj sredini i poželeti da jedni drugima čestitamo Novu godinu licem u lice, umesto da svim prijateljima pošaljemo poruku na Fejsbuku u isto vreme. Moguće je da će ljudi uvideti probleme koje sa sobom nosi ova za sada očaravajuća tehnologija i da će prihvatiti samo njene dobre strane”, optimista je Popadić.
Pročitajte još:
