Umesto spektakla sa stotinama hiljada statista, apokaliptičnim dimom i epskom energijom, videli smo u sredu u Vašingtonu tupavu i za mnoge providnu limunadu sa stupidnom kostimografijom, somnabulnom dramaturgijom i petparačkim zapletom.
Po mejnstrim verziji, scenario je prost: Zli i pomahnitali Tramp poslao je svoje maskirane divlje vojnike da u Kongresu SAD zaustave konačnu potvrdu Džoa Bajdena za predsednika.
Pogledajte ovu objavu u aplikaciji Instagram
Nekoliko desetina grotesknih fizionomija, koje samo podsećaju na gnevne luzere iz filma „Džoker“, upada u potpuno prepušteni i nečuvani Kongres, zauzima predsedničku fotelju, kancelariju šefice Predstavničkog doma Nensi Pelosi, primitivno iskeženo divljaju, keze se direktno u kamere, sve sa fašističkim i komunističkim tetovažama i napisima na odrpanoj odeći.
Dakle, sve liči na naivan i diletantski režiran politički triler tokom koga bi pola sale već u prvim minutima, šokirano i razočarano, napustilo bioskop.
Naravno, pravda pobeđuje, varvari se izbacuju sa brda američke slobode – Kapitola, a naciji se samouverenom šmirom, sa peskom u glasu i sjajem optimizma u oku, obraća novi predsednik Amerike, dok gledaoci puštaju suzu, a ostavljeni i poraženi Tramp ne uspeva da okači ni tvit ni fotku na Instagram...
Rez!
Verovatno postoje neke zemlje koje mogu da dožive kao uverljive ove srcepucatelne i melodramatične scene sa Kapitol hila.
Ali je, verujemo, teško u autentičnost ovih događaja ubediti, na primer, Srbe, koji znaju šta je događanje naroda i koji su učestvovali u Devetom martu, Petom oktobru, koji su gledali kako se, pod pritiskom naroda savija gvozdena zavesa i kako otpadaju cigle Berlinskog zida...
Za one koji znaju šta je državni udar, šta su istorijski procesi nošeni milionima ljudi, šta su preokreti epohe i ozbiljni društveno politički potresi koji menjaju budućnost zemlje, poslednji vašingtonski igrokaz deluje komično samo što, nažalost, odnosi i stvarne žrtve.
Ne čak ni kao režirana „obojena revolucija“ već više kao farsa u nekoj zaboravljenoj banana republici.
Znači, baš sve je, u potpunoj disproporciji u odnosu na veličinu i vojnu i ekonomsku snagu zemlje u kojoj se radnja dešava.
Svakako, „državni udar“ iz Amerike ostavlja snažan utisak da je na sceni možda i poslednji čin urušavanja jedne moćne imperije kakvu smo znali.
Da u ispodprosečnoj akcionoj jurnjavi kroz holove Kongresa, dok pucaju stolovi i lampe i lete papiri, bespovratno nestaje slika jedne velike zemlje koja je mnogima bila ideal, i koja je imala ambiciju da svoju slobodu i demokratiju seje i drugima po svetu.
Prvi deo filma je završen, kakav li će tek drugi biti...
Pročitajte i:
