Kostimi visokog društva Ruskog carstva na balovima i maskaradama /foto/

Kultura balova u kostimima procvetala je u 19. veku. Svi su se dugo pripremali za bal pod maskama, pozivali su najbolje umetnike i krojače, birali određenu temu inspirisanu političkim događajima, ratovima, novom tehnologijom i pozorišnim premijerama. Ponekad su kostimi bili toliko smeli i neobični da su se pretvarali u trendove, pa čak i predviđali modu budućnosti.

Patriotski balovi

U jesen 1770. godine, nakon niza briljantnih pobeda ruske vojske, Katarina II je obukla takozvanu Rusku haljinu, koja je bila kombinacija evropskih elemenata i narodnih motiva. Kasnije je u njoj prisustvovala novogodišnjim zabavama. Dakle, na njenu inicijativu, ruski stil je postao moderan i često je bio tema balova. Ne samo u Sankt Peterburgu, nego i u Parizu, 1780-ih godina krojači su nudili haljine za balove pod maskama  „a la russe“ i „a la Czarine“ („u stilu carice“).

Jedna od prvih velikih večernjih zabava u kostimima na rusku temu održana je 9. februara 1849. godine u Moskvi u kući general-gubernatora Arsenija Zakrevskog. Nazvana je „Engleska i Rusija“ i simbolizovala je jedinstvo država u borbi protiv evropske revolucije. Kulminacija zabave bio je marš statista u kostimima naroda koje je Rusko carstvo pokorilo: Livonaca, Estonaca, Poljaka, Gruzijaca, Čerkeza, Kirgiza, Jermena.  

Maskarade a la russe su postale neverovatno popularne za vreme cara-rusofila Aleksandra III. Aristokrate glavnog grada su se zaljubile u patriotski kostim „Kalužanka“. Sastojao se od vezene ruske košulje, žute svilene suknje sa vezenom keceljom, zelenog somotskog prsluka bez rukava koji je bio obložen krznom. Uz njega su se nosile crvene safijanske čizme (safijan — fina kozja i jareća koža, obojena u crveno, nazvana po marokanskom gradu Safi) i zelena traka za glavu. Ova i slična odeća za zimske balove kupovala se u peterburškoj prodavnici narodne odeće trgovca Kuricina (ulica Gorohovaja br. 42). 

Godine 1883. veliki knez Vladimir Aleksandrovič organizovao je u svojoj palati bal na temu predpetrovske Rusije. Njegov učesnik, Aleksandar Polovcev je govorio: „Carica nosi istorijski kostim koji je oslikao knez Grigorij Gagarin. Bogatstvo materije i kamenja je neverovatno. Moja supruga je u ruskom kostimu iz 11. veka, a moja ćerka u tatarskoj svečanoj odeći. Posebno se ističu kostimi Vasiljčikova, direktora Ermitaža, i njegove dve ćerke, Balaševe, Šeremetjeve, grfice Voroncove, stare kneginje Kočubej. Svi veliki kneževi su obučeni u najbogatije kostime i odeću. Generalno, muškarci su odeveni sa više istorijske vernosti od žena“. (Iz dnevnika državnog sekretara A. A. Polovcova)

Najsjajniji patriotski bal je bio čuveni bal u kostimima u Zimskom dvorcu 1903. godine. Tema je bila epoha cara Alekseja Mihajloviča. U kreiranju odeće učestvovali su mnogi ugledni majstori: umetnici Sergej Solomko i Evgenije Ponomarjov, krojačica Nadežda Lamanova, modna kuća „A. Brizak“. Događaj je trajao dva dana. Jedanaestog februara održana je zabava na kojoj su gosti pozdravljali carski par „ruskim“ pozdravima, slušali koncert u pozorištu Ermitaža i plesali „ruski ples“ u sali Paviljon.  Trinaestog februara bal je završen svečanom večerom. Četrnaestog februara, neki od gostiju u istim kostimima su učestvovali u balu pod maskama koji je održan u dvorcu grofa Aleksandra Šeremetjeva. 

Tokom teškog perioda u Prvom svetskom ratu, interesovanje za nacionalnu temu nije jenjavalo. Za zimske maskarade pravili su pseudo-narodne nošnje, kao i haljine u patriotskim belo-plavo-crvenih tonovima. Tako su moderni ljudi izražavali ljubav prema otadžbini i čudesnim junacima koji su se borili na frontu.  

Egzotični balovi

Jedan od prvih koji je prodro u rusku modu bio je egzotični stil „šinuazri“. On je došao u carsku Rusiju u 18. veku zaobilaznim putem: kroz Kinu do Francuske, i odatle do elizabetanskog Sankt Peterburga. U epohi romantizma, „šinuazri“ je i dalje uzbuđivao kicoše. Četrnaestog februara 1837. godine u dvorcu Aničkov je organizovana veličanstvena maskarada posvećena Kineskom carstvu. Car Nikolaj I je verodostojno igrao mandarina (činovnik u carskoj Kini) — u neobičnoj živopisnoj odeći i našminkanog su ga jedva prepoznali čak i oni koji su bili blizu njega. Monarhova supruga je bila u ulozi „Inspektorke lepeza“, a velika kneginja Jelena Pavlovna je bila „Inspektorka kišobrana“. Knez Boris Nikolajevič je bio neodoljiv u draperijama Dalaj Lame, a Vasilij Žukovski je isprobao masku filozofa Laozi. Većina kostima je rađena u radionicama carskih pozorišta. 

Interesovanje za Kinesko carstvo se pojačalo krajem 19. veka, devedesetih godina. Dok su ruski vojni inženjeri hemijskim olovkama iscrtavali obrasce buduće Kinesko-isočne železnice (KIŽ), moderne žene su strpljivo prenosile kinesko-japanske ukrase sa papira na svilu. Žuta „dalekoistočna boja“ je postala glavna boja u šarolikom asortimanu ruske maskarade. I tako je nastalo ime novog smešnog kostima „Žuta boja“: „Sada je to moderna boja. Njene nijanse su vrlo raznolike — od žute do crvene. Rasuto cveće se može iseći iz punjene tkanine i zalepiti. U bočnom prorezu gornjeg dela haljine vidi se donji veš, pokriven velikim lišćem. Vrh kose je ukrašen buketom svežeg cveća. Na lepezi su naslikani žuti cvetovi“. (iz časopisa „Moderni svet“ 1892. godine).

Istočni kolorit je oživeo rusku maskaradu u glavnom gradu i devedesetih godina dvadesetog veka. Tatjana Aksakova-Sivers se prisećala: „Na Božić sam bila obućena kao Kineskinja i smešno sam izgledala u kimonu izvezenom od zlata i u upadljivim bojama. Na mojoj visoko začešljanoj kosi zveckao je srebrni nakit pričvršće šnalicama. Sav ovaj nakit je doneo Vasja Obolenski, suprug mamine daljne sestre, iz Kine, i ja sam ih pozajmila upravo za ovu maskaradu“. (Asakova-Sivers „Porodična hronika“, 1988. godina) 

Egzotični drevni Egipat je postao tema maskarada zahvaljujući Đuzepeu Verdiju. Dvadeset četvrtog decembra 1871. godine u Kairu je prvi put izvedena njegova opera „Aida“ koja je podsetila svet na faraone i piramide. A već sledeće godine na balovima su se pojavile haljine nijanse „zelenog Nila“ — boja reke gde je Radames priznao ljubav prema etipskoj robinji. Za zimske večernje balove, dame su pripremale odeću u stilu žena-faraona: tunike od bele svile i zlatnog brokata (teška svila), teške ogrlice-okovratnici koje su bile vezene staklenim perlama i krune u stilu Neferiti.  

U prvoj polovini 1910-ih godina, predstavljanjem Ballets Russes Djagiljeva, u modu je stigao stil Bliskog istoka. Ljubitelji egzotike su govorili o luksuznom balu koji je u Parizu održala vojvotkinja Klermon-Toner i žurili su da naruče kostime u stilu Leona Baksta i baleta „Šeherezada“. U decembru 1913. godine ruski vice-konzul u Hajfongu (Indokina) organizovao je maskaradu „Persijski praznik“, o kojoj su mediji pisali: „Maskarada je organizovana u čast carev imenjaka. Grupa učesnika „Persijskog praznika“ je živa slika iz „Hiljadu i jedne noći“. Kostimi su rađeni po crtežima samog gospodina Roka“. (Kako se zabavljati u Indokini, 1914. godine) 

Bal koji je grofica Marija Klejnmihelj održala u svojoj vili u Sankt Peterburgu 1914. godine je zasenio sve. Grofica se prisećala: „Velika kneginja Viktorija Fjodorovna zajedno sa velikim nezom Borisom Vladimirovičem, bila je na čelu kadrila (balski ples francuskog porekla). Ona je zamolila sve najlepše, najgracioznije žene Sankt Peterburga da učestvuju u ovom plesu. Moja zabava u kostimima je bila veliki događaj u velikom perburškom svetu“. 

Neki kostimi za ovaj bal su napravljeni po projektima Leona Baksta. Na primer, za kneginju Nataliju Gorčakovu umetnik je napravio odeću u persijskom stilu: srebrnu tuniku i usku suknju sa bogatim indoiranskim uzorima.

Istorijski balovi

Prošle epohe nikada nisu izlaze iz mode maskarada. Dvadesetih i tridesetih godina devetnaestog veka, kicoši su se oblačili kao srednjevekovni vitezovi, a dame kao vizantijske carice, monahinje, francuske kraljice. Tada su svi bili ludi za gotikom. U drugoj polovini 19. veka došla je moda epohe baroko. Postali su jako popularni kostimi u stilu Marije Stjuart sa velikim rukavima i ogromnim čipkastim okovratnicima, haljine u stilu infant, inspirisane portretima Velaskeza, kaftani francuskih Burbona i predivne ženske spavaćice u stilu zanimljivih slika Fragonara. Moda maskarada je bila preplavljena Valterom Skotom i Džordžem Bajronom, vatrenim i divljim revolucinarima iz Južne Amerike i sa Balkana. Održavani su balovi na temu Drevne Grčke i Rima, a dame su dolazile u antičkim tunikama, sa širokim pojasevima a la grec, u sandalama i sa zlatnim „ropskim“ narukvicama.  

Krajem 1880-ih i početkom 1890-ih, na balovima su se mogle videti dame u belo-plavo-crvenim haljinama „nacija“ i „federacija“, i gospoda u uniformama Nacionalne garde — tako su peterburški moderni ljudi izrazili solidarnost sa Francuskom Republikom, koja je slavila stogodišnjicu Velike Revolucije. Godine 1910., kada je Rusija slavila godišnjicu Otadžbinskog rata 1812., izled Napoleona se vratio u modu. 

Ekscentrični balovi

Neki ruski pomodari su voleli eksperimente. Jedna od najodvažnijih je bila Varvara Rimska-Korsakova. Na maskaradi u dvorcu u Parizu, čiji je domaćin bila carica Evgenija, ona je zadivila sve tako što se pojavila u kostimu ogledala! Na sebi je imala luksuznu sjajnu haljinu od srebrne teške svile, a na glavi srebrnog ruskog orla. Međutim, na tom balu su se istakli i drugi Rusi koji su igrali pčele. Modni kritičar Sofija Mej je isticala: „U jedanaest sati se pojavio kadril pčela u izvođenju mladih ljudi. Svaka od tri ogromne košnice imala je po tri pčele s prugastim crno-zlatnim prslukom, i raširenim krilima. Na znak Štrausa, pčele su izašle iz košnica i izvele mali balet, a društvo je bilo oduševljeno time. Dve preslatke pčele su bile naše sunarodnice: princeze Trubecka i Dolgoruka“. (Časopis mode, 1863. godina) 

Iste 1863. godine Sankt Peterburg je osvetljen sa šest hiljada petrolejskih lampi i na maskaradama su se pojavile „Kraljice od koprena“ — tijare sa osvetljenjem. Časopis „Moderna prodavnica“ objavio je detaljan opis: „Iznad potiljka, koji je prekriven veštačkom punđom ili sopstvenom kosom, postavljen je mali rezervoar gasa; od njega se, sa obe strane, poput venca oko glave izvija žica od koprena na kojoj su postavljeni mali grejači, prekriveni staklenim kuglicama u boji, raspoređenim poput šarenih kuglica na lampi. Žica je, naravno, prekrivena zlatnim obrubom poput dijademe i ako je neko hteo mogao je ukrasiti dragim kamenjem. Otvori grejača su mali, gotovo mikroskopski, pa ispuštaju gas u delovima. Količina koja se nalazi u rezervoaru je sasvim dovoljna za vreme čitavog bala“. 

Ekscentrični kosimi su ostali populari sve do početka Prvog svetskog rata. Dame i gospoda, smejući se, maskirali su se u školske klupe, snežne nanose, gomile časopisa i kalandare. Fantaziji nije bilo kraja. 

Dečija odeća je bila još smelija. Roditelji i krojači su pravili zaista nadrealne konstrukcije. Na primer, opis odeće „Radna fioka“: „Sačinjen od roze suknje od tafta s belom tunikom i prslukom. Umesto ukrasa, postoji red koturova s raznobojnom svilom, a sa strane vise makaze“. A ovako je izgledao „Kostim škole za osnovno obrazovanje“ (kostim škole, a ne školski kostim!): „Odeća od plavog sukna, traka sa brojevima na obe nogavice pantalona, azbuka na grudima, note na rukavima, ruksak na leđima, u obliku vojničkog ranca, na glavi mastilo sa guščjim perom, a snop pruća sa strane“. 

Samo čuveni nadrealisti Elsa Skjapareli i Salvador Dali nisu ništa smislili za Novu godinu. Oni su jednostavno pretvorili ekscentrične balske kostime, koje su videli u detinjstvu, u visoku umetnost modu 20. veka.