Prisluškivanja šefova država bilo je na pretek u prošlosti, a postjugoslovenski prostor je obilovao takvim aferama. Svima njima zajedničko je odsustvo epiloga, barem onog sudskog.
Pašanski potvrđuje da je prisluškivanje predsednika i premijera veoma rasprostranjeno, time se bave sve obaveštajne službe u skladu sa svojim mogućnostima, ali ističe da kvalitet informacija koje se iz takve vrste nadzora dobijaju nije prvoklasni.
„To su ljudi koji su prošli posebnu obuku od strane kontraobaveštajnih organa svojih zemalja i tačno znaju šta mogu, a šta ne mogu da pričaju telefonom. Ne mogu da zamislim da bi mogla da im se omakne neka državna tajna“, kaže on.
Od predsednika se može saznati samo „prljav veš“
Obaveštajne službe, ali i privatne kompanije ne odustaju od toga da prisluškuju šefove država i vlada širom sveta. To pokazuju i brojne afere.
Tako je, recimo, u avionu, koji je kompanija „Boing“ 2002. isporučila kineskom predsedniku Điangu Ceminu, pronađeno 27 prislušnih uređaja; 2005. je u Grčkoj izbila afera kada se ispostavilo da je kompanija „Vodafon“ prisluškivala više od 100 grčkih zvaničnika, uključujući i tadašnjeg predsednika vlade Kostasa Karamanlisa, a 2010. se ispostavilo da su američke obaveštajne agencije prisluškivale telefon nemačke kancelarke Angele Merkel.
Ako ne mogu da dođu do prvorazrednih informacija koje su od krucijalne važnosti za bezbednost neke zemlje, zašto obaveštajne agencije prisluškuju predsednike i premijere? Najčešće se radi o traženju „prljavog veša“ koji bi mogao da se iskoristi u propagandne svrhe, odgovara Pašanski.
Informacije koje obaveštajci prikupe prisluškivanjem predsednika i premijera, prema rečima Pašanskog, mogu da imaju ulogu u mozaiku koji službe sklapaju o nekoj zemlji – takozvanoj obaveštajnoj studiji.
„One treba da budu neka vrsta putokaza za dalji rad jedne obaveštajne službe koja nastoji da neku zemlju, ili stavi pod kontrolu, ili da određene političke snage u toj zemlji dovede na vlast… Kada se pravi obaveštajna studija, ona mora da bude bazirana na vrlo kvalitetnim podacima koji se na različite načine pribavljaju. Vrlo često se desi da u toj obaveštajnoj slagalici fali nekoliko bitnih detalja koji bi kompletirali čitav mozaik. To između ostalog može biti i prisluškivanje šefova država, kako bi se neki detalji potvrdili ili proverili“, objašnjava on.
Takve informacije mogu biti i trivijalne, ali „korisne“ kako bi se određena ličnost, kroz „žutu štampu“, diskreditovala u javnosti.
Prisluškivanje predsednika korisno za hibridni rat
Da je prisluškivanje visokih državnih funkcionera dosta zastupljeno u praksi obaveštajnih službi slaže se i Goran Matić, profesor nacionalne bezbednosti na Univerzitetu „Nikola Tesla – Union“. I on, kao glavni cilj takvih aktivnosti naglašava korišćenje informacija u propagandne svrhe - prisluškivanje najviših državnih činovnika igra veliku ulogu u hibridnom ratovanju i psihološkim operacijama koje za cilj imaju politički pritisak ili ucenjivanje neke države
„To se uglavnom dešava u situacijama kada se vode neki oblici hibridnog rata, odnosno subverzivnog delovanja obaveštajnih službi protiv neke države – kada se spremaju određeni politički pritisci, prevrati i tako dalje“, naglašava naš sagovornik.
Ni jedna afera sa prisluškivanjem nije doživela sudski epilog
Afere sa prisluškivanjem visokih državnih službenika i rukovodilaca nizale su se na našim prostorima naročito nakon raspada bivše države, podseća Matić – od afere prisluškivanja nekadašnjeg hrvatskog ministra odbrane Martina Špegelja i objavljivanja transkripata razgovora hrvatskog i slovenačkog rukovodstva oko razgraničenja u Piranskom zalivu, preko sličnih afera u Makedoniji, BiH i Crnoj Gori i Srbiji. Svima njima zajedničko je, navodi Matić, odsustvo epiloga, barem onog sudskog.
„Problem je što na žalost, o svim tim aferama osim medijskih napisa, nemamo sudske epiloge i nemamo nikada razjašnjene situacije do kraja. Tako da sve to ostaje na polju teorije zavere“, objašnjava on.
Sudskog epiloga nije bilo ni u prvoj i najpoznatijoj jugoslovenskoj aferi prisluškivanja iz 1966. koja je sa vlasti odnela do tada svemoćnog šefa Udbe i drugog čoveka jugoslovenskih komunista Aleksandra Ranković, optuženog da je prisluškivao lično Tita. Ova afera poslužila je za obračun sa „starim kadrovima“ jugoslovenskih komunista, koje je Ranković predvodio i trasirala je put Jugoslavije u dalju dezintegraciju.
Tako se ispostavlja da, iako na prvi pogled deluje da za nekog obaveštajca nema prijatnijeg i značajnijeg posla od prisluškivanja nekog predsednika, taj posao, zapravo i nije toliko značajan. Više bi se saznalo od prisluškivanja šefa neke obaveštajne službe i njegove komunikacije sa agentima na terenu, smatra Pašanski.
Međutim, tabloidizacija društva čini da afere sa prisluškivanjem predsednika i premijera igraju značajnu ulogu u podrivanjima sistema neke države i hibridnom ratu protiv nje, što joj daje na značaju.
Pročitajte još:
