Majstor fudbala, čovek kome je dribling bio važniji od svega, igrač svetske klase koga nije zanimalo takvo priznanje...
Šeki je igrao za publiku, kao da je vapio za aplauzima ne bi li dobio potvrdu svoje virtuoznosti, a sve zbog činjenice da nije verovao da će ikada moći da dođe do prilike da ponese dres Crvene zvezde.
„Vrata Zvezde su bila kao od čelika i delovala su kao da mi se nikada neće otvoriti. Bar da su me pustili malo da žongliram, da pokažem šta znam... Terali su me čim bi me ugledali, sve zbog niskog rasta, debeljuškastog izgleda i, kako se sada opravdavaju, bezobrazluka koji su čitali iz mojih očiju“, govorio je Šekularac.
On je znao koliko zna i već sa 13 godina je govorio da na svetu postoje samo tri majstora fudbala – Metjuz, Puškaš i Šekularac.
Svoje umeće je mogao da pokazuje samo u dvorištu zgrade, govorio je kako je voleo da se vozi tramvajem „dvojka“ po celom krugu, ali i da se ušunja na stadion Zvezde, „onako mali“.
Šeki je dvaput bio odbijen u Zvezdi, ali ga je trener pionira Dimitrije Milojević, čika Mitke, pozvao na trening i – vrata Zvezde su se otvorila.
Ostalo je istorija, izgledalo je kao da Šeki ne želi nikada da ode iz Zvezde i za 11 godina je odigrao 375 utakmica i postigao 119 golova.
Kasnije je nastupao za Karlsrue, Sent Luis, OFK Beograd, Santa Fe, Bukaramangu, Miljonariose, Ameriku Kali, Pariz i Srpske bele orloge, dok je za reprezentaciju Jugoslavije odigrao 41 utakmicu i postigao šest golova.
Kao trener vodio je Bele orlove, Njujork, Gvatemalu, Zvezdu, Ameriku, Al Nasr, Hajlderberg, Marbelju, Busan, Napredak iz Kruševca, Obilić i na kraju ponovo Bele orlove, a kao strastveni šahista nekoliko nedelja pre smrti odigrao je meč sa legendarnim Anatolijem Karpovim.
Buran i prebogat život Zvezdine zvezde završen je 5. januara 2019. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana, pored legendarnih Ranka Žeravice i Branislava Pokrajca.
