Bile su to za Rusiju teške godine — u državnom budžetu nedostajala je ogromna suma novca od gotovo 50 triliona rubalja, realni dohodak zaposlenih je padao, plate su kasnile ili se uopšte nisu primale.
Spoljni dug države je rastao, kao i deficit budžeta. Novac se morao nekako stvoriti.
Ideolog plana „dug u zamenu za akcije“, čovek koji ga je predložio Jeljcinu, bio je Vladimir Potanjin, tadašnji vlasnik „Oneksim banke“, mada je, kako se danas može čuti, ideja pripadala strancima. Potanjinova uloga je bila u tome da utiče da kreditori ne budu strane, nego ruske banke.
Kao zalog za kredit koji će uzeti od banaka, država je davala akcije velikih državnih kompanija — naftnih, rudarsko-metalurških i infrastrukturnih. Ukoliko država u roku od nekoliko meseci ne vrati dug — kreditori će postati vlasnici. Tako se i desilo. U privatne ruke prešlo je 12 najvećih sovjetskih giganata. Prohorov i Potanjin dobili su „Norilski nikl“. Hodorkovski je dobio „Jukos“, Berezovski — „Sibnjeft“... Prodate su akcije „Surgutnjeftgasa“, „Lukojla“...
Uskoro će se saznati da su banke koje su davale kredite bile upravo one u kojima je država čuvala svoje depozite. I da su depoziti položeni upravo pred samu privatizaciju. I gle čuda — u gotovo istom iznosu koliko su plaćene akcije.
Vešto, nema šta — kreditiraš državu njenim novcem. Zbog toga će termin privatizacija biti u svakodnevnom govoru izmenjen u „prihvatizacija“. Budžet će od cele akcije dobiti samo 6,7 procenata neophodne sume, ali će zato novi vlasnici u rekordnom roku postati dolarski milijarderi, reč „oligarh“ počeće u narodu da zvuči kao psovka, a tržište kao — prokletstvo.
Svesni da je prevara prilično providna i da u svakom trenutku može konkurs da bude poništen, novopečeni oligarsi su se brzo snašli, počeli su da iznose novac iz zemlje preko čitavih lanaca ofšor kompanija. Ta praksa ni do današnjeg dana nije sasvim zaustavljena.
Ruski tajkuni bili su i jedna od tema emisije „Moj pogled na Rusiju“ glavne urednice Sputnjika Ljubinke Milinčić:
