Najnoviji primer toga u medijima je izraelska obaveštajna služba Mosad, koja se sve češće pojavljuje u vestima, serijama i filmovima, a detalji operacija te službe sada su dostupni javnosti više nego ikada. Popularnost im ne smeta, tvrde bivši agenti, jer su im potrebni regruti. Osim toga, ta služba sprovodi kampanju regrutovanja putem društvenih mreža i glasina o uspesima agencije.
Krimi-drama serije u kojima glavni likovi rade za državne organe reda i bezbednosti poslednjih godina su postale popularne i u Srbiji. Samo neke od njih su „Državni službenik“, „Ubice mog oca“, „Grupa“, „Vojna akademija“...
Regrutovanje putem serija i filmova u Srbiji
Suosnivač Instituta za digitalne komunikacije, psiholog Ana Mirković za Sputnjik kaže da filmovi, serije i kampanje na društvenim mrežama mogu da veoma jako utiču na čovečiju želju da se zaposli u nekoj državnoj službi, kao i da je danas sve brend, pa i državne institucije, zbog čega moraju da grade emociju.
„Identifikacijom s likovima iz serija, romana, spotova lakše se ’hvata‘ ljudska emocija. To se u našem poslu zove ’nejtiv kontent‘. Vi ne vidite da neko direktno nekoga reklamira, ali u prirodnom okruženju se pojavljuju likovi s kojima se lako identifikujete, navijate za njih, simpatični su vam zbog uloge. Kod serija se jako pažljivo bira ko će koju ulogu da igra“, objašnjava Ana Mirković i dodaje da je jedan od dobrih primera za to serija „Vojna akademija“.
Ona predočava da se ljudi identifikuju, pre svega, sa likom iz serije, potom s organizacijom, institucijom ili pokretom, nakon čega oni koji regrutuju sprovode marketinšku kampanju usmerenu ka ljudima koji su pogodni za zapošljavanje.
„Ceo taj paket razvija pozitivan sentiment i ljudi se otvore, a to čak bude i socijalno poželjno zanimanje, prvo na listi. To je jedan ozbiljan marketinški poduhvat. Takvi projekti se planiraju i prave na nivou desetogodišnjih planova. Slučajnosti u ovom poslu nema. Osamdeset odsto informacija koje do nas stižu kao vesti su produkt kompanija, PR i marketinških službi“, predočava Ana Mirković.
Ona napominje da u svakoj priči postoji razrađena mističnost, dodatna maštovitost i euforija, koji često podižu očekivanja na visok nivo koji ne odgovara realnosti. To pripisuje PR-u, koji ne sme da sadrži laži, ali sme da preuveličava.
Agencije ne vole publicitet
S druge strane, profesor Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić naglašava da treba napraviti razliku između obaveštajnih agencija i vojske, policije i drugih organa reda kada je u pitanju promovisanje putem medija, jer agencije ne žele da se eksponiraju ni na koji način, te verovatno to ni ne rade, dok vojsci i policiji odgovara da javno grade imidž i na taj način privlače ljude.
„Obaveštajne i službe bezbednosti se, generalno, ne trude da se ljudima mnogo dopadnu. One su najsrećnije kada se o njima najmanje priča i zna. Konspirativnost je jedno od osnovnih načela rada tih službi. One ne čeznu mnogo za publicitetom, naprotiv, publicitet službi nikada nije dobar. Ima različitog sveta koji priča svašta o službama, svom učešću u radu agencija itd. To su sve manje-više priče koje ne treba uzimati previše ozbiljno“, ističe Dragišić.
On predočava da obaveštajne agencije zapošljavaju ljude mahom putem konkursa.
„Sprovode se vrlo ozbiljne bezbednosne i psihofizičke provere. Kandidati se vrlo pažljivo biraju za rad u tim službama. Nije im potrebno da kažu: ’Hajde, ljudi, dođite da radite u BIA-i‘“, napominje Dragišić.
Dve strane službi u filmovima
Filmski kritičar Ivan Velisavljević ukazuje na to da se državne službe u filmovina najčešće pojavljuju dvostruko. Jedna strana medalje je da su one izvori državne moći, predstavljaju patriotizam. Likovi agenata imaju zadatak da homogenizuju naciju, tako što pokazuju da se država brani od neprijatelja, vrlo često spoljnih. Primer za to je ciklus filmova o Džejmsu Bondu, britanskom agentu.
„Države koje imaju imperijalne prezenzije u filmovima često pokazuju snagu svoje organizovanosti i građanima govore da niko ne može ugroziti sigurnost države, tako što prikazuju te službe kao dobro organizovane, svemoćne, gotovo superherojske“, objašnjava Velisavljević.
Druga strana je da se državni službenici u obaveštajnim agencijama vrlo često prikazuju kao sile tajne moći, koja je uzurpirala državu i u potpunosti kontroliše društvo i političare i predstavlja konspirativni centar ozbiljne i opasne političke moći.
„To govori da u mnogim društvima, gde god se pojavljuje podela vlasti, liberalna demokratija ili kapitalizam u krajnjem slučaju, imate tendenciju da građani nemaju poverenja, uprkos svim bajkama o tome kako postoji vladavina prava, kako se policija i službe mogu kontrolisati i kako rade u korist društva. Imate nepoverenje i strahovitu nesigurnost da se moć može preuzeti. To možda ni nema mnogo veze sa političkim kontekstom, već univerzalnim odnosom prema vlasti i moći. Drama se od Šekspira bavi uzurpacijom moći, a obaveštajne službe tog tipa su vrlo pogodne i vrlo lako mogu da skliznu, što znamo iz istorijskog iskustva. Zato su zahvalan dramski materijal. Da ne pričamo o tome da svi službenici stalno učestvuju u nečemu opasnom, gde se radi o životu i smrti, što je zanimljivo da se gleda“, zaključuje Velisavljević.
Saznajte: Zašto rusku tajnu službu i dalje zovu KGB?
Pročitajte još:
