Velikani srpskog fudbala u raljama dugova, prevara i politike

To nisu Crvena zvezda i Partizan, dva najveća kluba koji okupljaju ogroman procenat publike i prema kojima teži gotovo svaki dečak zainteresovan da svoju sreću pronađe u magičnoj igri s loptom po travnatom terenu.

Večiti rivali nisu više plodno tle za razvoj upravo takve dece koja bi u neko dogledno vreme trebalo da budu momci od kojih će se očekivati da Srbiju odvedu na neko veliko takmičenje.

U večitima nema vremena za čekanje, traže se rezultati, a greške, očekivane, čak i poželjne za mlade igrače, nisu nešto što može da se toleriše.

Uslovno rečeno, „mali klubovi“, godinama su bili rasadnici talenata i stvarali su igrače koji su kasnije stizali u redove „velikih“ i donosili uspehe, ali ako se u razmatranje uzmu slučajevi tri kluba sa ozbiljnom istorijom – ne piše se dobro srpskom fudbalu.

Višegodišnja drama oko OFK Beograda, naslednika legendarnog BSK osnovanog 1911. godine, petostrukog šampiona Jugoslavije i dvostrukog prvaka Srbije, te polufinaliste Kupa UEFA upućuje na to da su problemi toliki da je više nemoguće zatvarati oči pred njima.

Romantika na Karaburmi ne stanuje već četiri godine, kada je klub  poslednji put nastupio u elitnom rangu srpskog fudbala – Superligi, posle čega je usledilo tavorenje u drugoj pa trećoj ligi, uz stalnu opasnost od gašenja.

„Omladinski stadion“ je ostao i bez struje, u ovoj godini je preminuo Ilija Petković, legendarni trener, ikona OFK Beograda i čovek koji je na sebe preuzeo obavezu da izvuče svoj klub iz gliba, ali u tome, nažalost nije uspeo.

U danima koji su prethodili finišu godine pojavila se nekakva najava da bi Crvena zvezda mogla da uđe u partnerski odnos sa OFK Beogradom, da ga pretvori u svoju filijalu i tako pokuša da spase od gašenja.

Takav scenario nije izvestan, Zvezda bi navodno mogla da pošalje nekoliko talentovanih fudbalera na Karaburmu i time da pomogne nekadašnjem velikom rivalu da ne ispadne i iz treće lige, ali se dugoročno rešenje ne nazire.

Naročito saradnja sa Zvezdom, pošto je njen generalni direktor Zvezdan Terzić okarakterisan kao jedan od najvećih krivaca za sadašnje stanje u redovima „plavo-belih“.

​Gašenje, nažalost, nije izbegao čačanski Borac, još prošle godine, a problemi su se prelili i u ovu.

Kulminacija se dogodila proletos kada su se na štrajk glađu odlučili bivši fudbaleri tog kluba kojima nije ostalo ništa nego da radikalnim metodama pokušaju da dođu do ostvarenja svojih prava.

I u tome nisu uspeli, štrajk glađu je prekinut, klub ne postoji, a celokupna istorija je „preneta“ na FK Provo iz Šapca, kome je ime promenjeno u FK Borac 1926, što je bila tema o kojoj se mesecima govorilo, ali je na kraju opet „vuk pojeo magarca“.

Fudbaleri su nedavno ponovo protestovali, ali ih gradske vlasti nisu udostojile razgovora, nakon što su oni odbacili ideju FSS o pomoći od 500 evra.

Ako ništa drugo, bar će nekima od njih u sećanju ostati da su dobili priliku da budu kumovi mladencima, pošto su se zatekli ispred zgrade Skupštine Opštine Čačak, u momentu kada je mladi par odlučio da stupi u bračnu zajednicu.

​Putem ka severu Srbije stiže se i do novog problema i to na mestu za koje bi se reklo da je u prošloj godini sve bilo kako treba.

Fudbalski klub Vojvodina je uspeo da osvoji titulu u Kupu Srbije i da doprinese raznolikosti srpskog fudbala, ali sve ono što se potom dešavalo može lako da se smesti u kategoriju folklora najvažnije sporedne stvari.

Sukobi i nesuglasice su se dešavali na neočekivanim mestima, u „ratu“ su bili sportski direktor Nikola Lazetić i trener Nenad Lalatović, a sve je kulminiralo smenama i rokadama u upravi kluba.

Iza svega, kao po običaju, stajala je politika, na ovakav ili onakav način, „Stara dama“ je postala plen u očima zainteresovanih strana, kao i tema za ljude koji sa sportom ni na koji način nemaju veznivnih tačaka.

​U odnosu na svoje vršnjake, Vojvodina se nalazi u solidnom položaju jer realno postoji i ima važnu ulogu u srpskom fudbalu, za čačanski Borac se to ne može reći, a postoji bojazan da sličnim putem može da krene i OFK Beograd.

Bez obzira na to, stvari ne deluju ni čisto ni jasno, a to je nekakav preduslov da bi se otišlo korak više, korak dalje, da bi se „preskočila“ granica Srbije kada je fudbal u pitanju i da se za aktivnosti u Evropi ne pitaju samo večiti rivali.

Jer, kao što je rečeno, oni ne mogu sami da drže ceo srpski fudbal, niti sve oko njih sme da se vrti, koliko god izgledalo da je tako, a naročito bi trebalo imati obzira prema velikanima, starim klubovima poput Vojvodine, Borca i OFK Beograda, koji imaju važnu ulogu u građenju daljih generacija, gajenju talenata, okupljanju lokalne zajednice.

Što pre to neko shvati i reaguje, posledice će biti manje – u suprotnom moći ćemo da zaboravimo na domaću ligu, reprezentaciju, prvenstva i snove o „krovu Evrope i vrhu sveta“.

► Šampionska matematika Duška Vujoševića /video/

► Sva lepota fudbala u nekoliko lucidnih poteza /video/

► Da li u Srbiji stasava novi Dijego Simeone?