-To je moja gotovo instinktivna potreba za higijenom. Javnim prostor je odavno postao jedno nehigijensko mesto i trudim se da što manje u njega zalazim. Ali moj posao je javni i ne mogu se uvek sačuvati od toga. I onda bar gajim iluziju da dobro biram medij i povod.
Nedavno ste drugi put u karijeri dobili nagradu „Raša Plaović“. Posle prve ste postali prvak Narodnog pozorišta, gde lestvicu podiže drugi „Raša“?
-Podiže onu donju, onu ispod koje se ne sme ići. Mislim da je ta lestvica mnogo bitnija nego ona gornja ...
Nagradu ste osvojili igrajući Kaligulu u istoimenoj drami u vremenu koje kao da je izašlo iz „Kuge“. Imate li utisak da je Kami danas aktuelniji nego u vreme kad je živeo?
-Svaki veliki pisac je ujedno i prorok i on se ne obraća samo svom vremenu, nego čoveku u svim vremenima.Za to imate materijalne dokaze. Genijima koji se dublje zagledaju u ljudsku prirodu nije teško da predvide posledice njihovog vremena. Kami svojom filosofijom kaže da uprkos radostima koje život pruža čovekovo postojanje, negova egzistencija je u svojoj osnovi apsurd. Dakle - besmisao.
Stavlja li „kamijevsko vreme“ posebne zahteve pred glumca (da ga odigra) ali i pred čoveka (da ga razume)?
-Šta čini vreme? Postoji li ono uopšte ? Ako se pita Pas ili Drvo ili bilo koje živo biće na ovoj zemlji, oni ne znaju za juče i sutra. Koncept vremena je ljudska mentalna konstrukcija i postoji samo u našim glavama, van ljudske lobanje ono ne znači ništa. To je zdravo spoznati. To je shvatio jedan vlasnik kafića koji je na tabli ispred svog lokala kredom napisao natpis 'Sutra, besplatno pivo !'. I kad god gost da dođe sutra je pivo besplatno.
Svaki čovek nosi u sebi kolektivnu istoriju svih ljudi
Da li se i Edip, i Ajnštajn, i Ričard Treći, i Đorđe Katić, i Nikolaj Stavrogin, iako različiti, igraju iz iste strasti?
-Da. Ja verujem da svaki čovek ima u sebi u svojoj svesti, u stvari, više u podsvesti, kolektivnu istoriju svih ljudi koji su ikada hodali zemljom. Postoje u njegovom DNK tragovi svakog čoveka i svake sudbine. Glumac tu raznolikost sudbina mnogo više oseća i zna ih, razvrstava u sebi i koristi za svoje stvaranje. Mene je ta spoznaja kao glumca uvek motivisala, iako sam je kroz razne svoje faze drugačije zvao, ali to je ta raznolikost ljudskih karaktera koja u čoveku koji se ne bavi glumom a koji ima izraženih nekoliko različitih ličnosti u sebi može da bude problem i manifestuje se kao mentalna bolest.
Ali pogledajte svakog 'običnog čoveka' koliko likova u svom jednom danu odglumi, od uzornog građanina, buntovnika, zavodnika, pacijenta, klijenta, oca, sina. A zamislite koliki je to broj raznovrsnih likova u jednom životnom veku. Bonton nije ništa drugo do indikacija za igranje uloge, tj. kako da se ponašate a da to bude opšte prihvaćeno. Recimo, našu decu učimo da ako od bake dobiju poklon koji im se ne sviđa, da joj se nasmeju i ljubazno zahvale, jer tako neće povrediti njena osećanja. Nije li to prefinjena gluma.
Nema umetnosti bez silaska u tamu
Iz kakvog se ličnog osećanja gradi lik ustaše Ante Vrbana kog igrate u filmu „Dara iz Jasenovca“, da li je rad na tom filmu, pre svega zbog teme, bio za vas poseban?
-Jeste. Bilo je vrlo teško i potresno. Ali odavno sam sebe navikao da me ciljevi do kojih lako dolazim ne privlače. Vidite, ja sam smatrao da snimanjem filmova o zločinima na ovim prostorima koje su se dogodili samo ložimo vatru ostalu od požara ratova i mržnje između naroda. Gledajući tako, onda bi trebalo da ćutimo, potiskujemo. Psihoterapija kaže to je recept za bolest. Tabu teme ne smeju da postoje, i mislim da i one doprinose začaranom krugu negativnosti koji mora jednom da se prekine. I tu dolazim do glavne razlike, a to je razlika između propagandnog i umetničkog filma. Osećanja sam da je film “Dara iz Jasenovca” nastao kao uzvišena i ljudska potreba za sećanjem na mnoge žrtve jednog ludila, ispričan narativom pažljivo biranim i režiranim. I ovaj film ne daje gotove teze i jednostavno pokazuje krivce i žrtve. To i nije cilj umetnosti, da nam pokazuje i daje odgovore, nego da postavlja prava i često vrelo bolna pitanja.
Gaga Antonijević koji potpisuje režiju ovog projekta me je svojom energijom i rešenošću ubedio da nema umetnosti bez silaska u tamu, i da ta osetljiva i velika tema nadilazi svakog od nas pojedinačno.
Šta je najvažnije čemu vas je gluma naučila?
-Ima više vrste znanja. Glumačko je ono empirijsko. Dublje. Evo primer koji često govorim studentima. Imate dva čoveka koja proučavaju med. Jedan je proučavao razlike između raznih vrsta meda, njihovu teksturu i molekulsku strukturu ispod najmoćnijeg mikroskopa. Doktorirao na temi meda i izdao debelu knjigu. Ali - nikada nije probao med. Drugi ne zna ništa o medu ali ga je samo probao. Ko od ove dvojice zaista bolje i suštinskije poznaje med? Ja mislim ovaj drugi.
Pritom, u ovoj metafori glumački posao podrazumeva rad i jednog i drugog medoljupca. Baviti se glumom znači proučavati ljudsko, ponašanjem ali i njegovom dušom. Bez mistifikacija i prečica.
Kad skinete kostime i maske, ko stoji pred vama, ko ste vi, Igore?
-Ha ulazu u Apolonov hram u Delfima možete pročitati poznate reči: Čoveče, spoznaj samog sebe. Mislim da nema konačnog odgovora, bar ne onakvog kako ga mi zamišljamo. Ja odgovor tražim u stvaranju.
