Ovako Jelena Raičević, medicinska sestra sa Instituta za ortopedsko hirurške bolesti Banjica, iskazuje koliko je ponosna na sebe i svoje kolege, zdravstvene radnike, koji se skoro čitavu godinu uz velika odricanja i žrtve bore protiv korona virusa i pružaju pomoć onima kojima je ona u ovoj pandemijskoj godini bila najpotrebnija.
I pre nego što je ortopedija na Banjici ušla u kovid sistem, Jelena je imala prilike da se susreće sa teškim pacijentima jer se i kod onih čija je patologija ortopedske prirode ponekad dešavala reanimacija. Imala je kontakt sa respiratorima, a njena bolnica je, kako nam kaže, bila prilično opremljena za sve vreme trajanja epidemije.
U početku je sve delovalo nemoguće
„Ono što je strašno ovde, i što je svima bilo neobično i čudno, je broj tih respiratora i broj intubiranih pacijenata sa isključivo respiratornim problemima. To je ono prvo što je sledilo kada je trebalo da se organizujemo kako ćemo sve uraditi, na šta zapravo treba da se fokusiramo i kakve smernice treba da dobijemo. Tako da nije toliko bilo strano, nego koliko je bilo obimno i koliko je u trenutku delovalo nemoguće“, svedoči Raičevićeva za Sputnjik.
Ova godina je za nju donela mnogo izazova. Na početku ni sama nije verovala da će epidemija dostići ovakve razmere. U prvom talasu bila je poslata na ispomoć u respiratorni centar Klinike Dragiša Mišović gde se, kako kaže, našla na tuđoj teritoriji, susrela se prvi put sa nekom čudnom bolešću, sa novim ljudima.
Sazrevanje preko noći
„Hvala Bogu, svi su imali i razumevanja i strpljenja, tako da posle svega toga, kada sam shvatila da se zapravo prilično dobro snalazim uz pomoć svih ostalih ljudi, onda sam počela profesionalno i lično da sazrevam. Bukvalno smo svi preko noći sazreli i stasali u neke ozbiljne zdravstvene radnike. Uvek je to ozbiljna stvar kakva god da je situacija, ali ovo nas je promenilo preko noći“, naglašava naša sagovornica.
I nakon devet meseci u toku kojih su se ona i njene kolege privikle na nov način rada, i dalje je veoma stresno, ali Jelena podseća da svi zdravstveni radnici u Srbiji ipak rade dobar posao za naše građane.
Njena poruka za sledeću godinu je da se i dalje čuvamo i pridržavamo epidemioloških mera, jer i oni koji ne veruju moraju da shvate da korona nije šala niti bilo kakva teorija zavere. Raičevićeva poručuje građanima da u narednoj godini šire ljubav i pružaju podršku jedni drugima.
Milijana Gajić, medicinska sestra Doma zdravlja „Dr Simo Milošević“ sa Čukarice, za svoje 23 godine rada nikada nije čula toliko reči hvale od strane pacijenata nego što je u toku ove godine. Gajićeva je radila sa bolesnicima u privremenoj bolnici na beogradskom Sajmu, zatim u kovid bolnici u Štark Areni i kovid ambulanti čukaričkog Doma zdravlja.
„Za sve što učiniš ti dobiješ hvala. Ljudi su divni, sjajni kao pacijenti. Meni je to bilo fascinantno. Ljudi su zahvalni svaku moju intervenciju, za svaki prilazak toj postelji. Mi smo posle smena nalazili ceduljice koje su oni lepili nama na prijemnom odeljenju, imam i neku pesmu koju nam je izlečeni pacijent ostavio, jer nemamo direktne kontakte, ne smemo ni da ih imamo“, svedoči Gajićeva.
Ova godina je za nju bila veoma teška i uprkos tome što je svakog dana bila srećna što je nekome pomogla, užasno se osećala za vreme vanrednog stanja kada su njena deca živela na brzoj hrani, a ona vraćajući se kući ne bi srela nijedan automobil na putu, nijednog čoveka.
Podrška porodice
„Meni je prestao život i preokrenuo se u neki drugi od marta ove godine. Od marta smo startovali punim snagama. Nije bilo godišnjeg odmora, bolovanja, slobodnog dana, nije bilo - ne mogu. Svi smo bili radno aktivni. Nije bilo 'e juče sam bila, je l' mogu ja sutra da idem u kovid ambulantu, a danas da radim u ambulanti u domu zdravlja', nema toga“, naglašava Gajićeva.
Podrška porodice koju je imala od samog početka mnogo joj je značila. Uspela je da se sačuva od kovida 19, iako ne zna da li će možda već sutra biti pozitivna. To je uspela sa ogromnom odgovornošću prema sebi, kako ne bi zarazila svoje najbliže:
„To su ogromne mere, tolike da ja kad uđem u dvorište, od volana preko kvaka koje sam dirala, sve to prskam alkoholom. Onda se pola skinem u dvorištu, u predsoblju cela, pa ulazim u kupatilo. I tako svaki put, posle svake smene. Morala sam to da radim da ne bih unesrećila porodicu, jer svi mi imamo babe, dede, mame, tate. Svi su stariji i boluju od nečega, a i da ne bismo preneli svojoj deci“.
Deset sati bez hrane i vode
Gajićeva naglašava ozbiljnost čitave procedure skidanja „pune ratne opreme“ kada radi u kovid bolnici u Areni jer je to sredina koja je potpuno kontaminirana. Njoj je i dan danas fascinantno kako ona, kao gurman, i dalje može da izdrži u skafanderu osam ili deset sati bez hrane, vode i osnovnih fizioloških potreba. Sve je to stigne na kraju smene, kada zna da popije i litar i po vode jer tek tada postane svesna da ne može da govori jer joj se lepe usta.
Ova medicinska sestra takođe poručuje građanima da se čuvaju i drže propisanih mera, jer ipak nisu svi odgovorni onoliko koliko bi trebalo kako bi se zaštitili životi i smanjio pritisak na zdravstvene radnike.
Ovaj tekst završavamo njenom kratkom, ali poučnom porukom:
„Život je toliko kratak. Treba samo da se volimo, da se slažemo. Toliko je sve nepredvidivo, danas te ima, sutra te nema. Prosto, treba da živimo, da dišemo punim plućima“.
A mi vam poručujemo da u ponoć 31. decembra izađete na svoje terase i da našim zdravstvenim radnicima ponovo odamo priznanje aplauzom. Jer, to je najmanje što oni zaslužuju.
