Otuda i pitanje da li se popularnost razlikuje u Srbiji i Rusiji i kako to izgleda biti najbolji u najvećoj zemlji sveta? Za Miloša Bikovića velike razlike zapravo nema.
-Nema neke velike razlike, osim što ste u Rusiji deo jednog tako velikog sistema. To je teritorijalno najveća zemlja sveta, ima dugu istoriju, bogatu kulturu, i onda prirodno ima brojčano više kompozitora, pisaca, slikara, glumaca... U tom smislu je sve uvećano, a kada imate veliki broj umetnika koji se takmiče među sobom, onda je i njihov razvoj i rad na sebi pojačan, jer je konkurencija veća. U Rusiji je i nasleđe te konkurencije i tog takmičenja, i – ako tako smem da kažem – tržišta veće, pa se onda i ti procesi ubrzavaju. U tom smislu veliko društvo daje neku prednost umetnicima da mogu da uče više, da vide više, da čuju više... Ali ja se ni u Rusiji ne sklanjam od svog srpskog identiteta, naprotiv, ponosim se njim. Sa ove distance od 4,5 godina rada u Rusiji, to mi deluje kao dobra odluka.
Vaš uspeh pomaže i drugim našim glumcima da se na nov način predstave i etabliraju u Rusiji, ali ste vi tamo i dalje naš prvi reprezent?
-Jedan reprezent je slučaj, ali ja sam verovao, i to se potvrdilo, da imamo dobru glumačku školu. Pokazatelji svega toga su veliki uspesi koje beleže a tek će beležiti u vremenu pred nama i Milena Radulović i Ivan Bosiljčić, kao što su to već uradili Milan Marić i Nebojša Dugalić. To su sve pokazatelji da mi imamo vredne i kvalitetne ljude. Verujem da će vreme pokazati da imamo i kulturu i ljude koji su njeni nosioci, samo im treba dati priliku. To je nešto o čemu ćemo tek čuti i što će za nekih pet, deset ili petnaest godina postati brend, ako budemo umeli to da negujemo. Već sad vidim kako nastaje taj brend srpskih glumaca u Rusiji. Zato je najvažnije da pomažemo jedni drugima. I da poštujemo taj uspeh koji se napravio, a koji mi često nipodaštavamo.
O vašem uspehu govori i podatak da su tri najgledanija filma u Srbiji u protekloj deceniji oni u kojima ste vi u glavnoj ulozi. Kako uspevate da ostanete na nivou visoke popularnosti?
-Ja se ne trudim da budem popularan, trudim se da svoj posao radim kvalitetno, i komercijalno uspešno. A popularnost dolazi kao rezultat toga. Što se tiče „Montevidea“ koji je bio moj prvi projekat, ja sam se tu samo našao i radio najbolje što sam mogao. Kad je reč o „Južnom vetru“ ili filmu „Sluga“ – ja malo biram projekte, pročitam scenario i pristanem samo ako je dobar. Trudim se i da moje uloge u filmovima budu različite i one to jesu: imamo melodramu „Montevideo“, gde igram sportistu, zatim mračnu triler dramu kao što je „Južni vetar“, gde igram kriminalca i film „Sluga“, komediju u kojoj igram razmaženog sina bogataša. Mislim da je san svakog glumca da bude različit i ja se trudim da taj san ostvarim. Drago mi je što su svi ti projekti zabeležili veliki uspeh, ali opet kažem da je to uspeh celokupnog tima, od reditelja do producenta, pa tek onda i mene kao glumca.
Nedavno smo u TV prenosu koji je bio dostupan na onjaln platformama u celom svetu, gledali predstavu „Kad su cvetale tikve“ u kojoj igrate Ljubu Vrapčeta. Koliko je pozorišni zadatak drugačiji od filmskog, s obzirom da je to „umetnost uživo“ u kojoj nema ponavljanja?
-To je osećaj koji ne može ni sa čim da se poredi, osećaj da vi i publika zajedno stvarate taj čin. Publika nam daje energiju, pažnju, svoje ćutanje i time učestvuje u stvaranju. Pozorište je kolektivni čin i to je neprocenjivo.
Kako onda izgleda igrati bez te energije, u praznoj sali, bez publike?
-Morao sam da zamislim da publika sedi iza kamere. Kad igrate u filmu, u glumčevoj svesti je sve to drugačije, ali kada je glumac svestan publike, kad može da je vidi ili čuje, da je oseti u mraku, ona mu neposredno i direktno daje svoju energiju, svoj impuls. U situaciji kada nema publike, kad je pred vama prazna sala, a tu su kamere i znamo da je uživo – morao sam zaista da zamislim publiku koja sedi iza kamere i da tako igram. Za razliku od filma gde računate na ponavaljanje, montažu i neka pomožna sredstva, ovde toga nema.
Priča o vama je svojevrsna priča o rekordima: film „Sluga“ u kome igrate glavnog junaka proglašen je najgledanijim filmom svih vremena u Rusiji. Da li to znači da će se ubuduće o vas otimati reditelji, jer to gde ste vi ne može da propadne?
-Naravno da može da propadne. Ali da do toga ne bi došlo potrebno je imati dobar scenario, dobrog reditelja... Veoma dobro znam da nije moje učešće garant ni uspeha ni gledanosti. Mora mnogo faktora da se poklopi, jer kad bi to bilo tako onda bi svaki moj film bio najgledaniji.
Filmom „Hotel Beograd“ hteli ste, kažete, da napravite promociju Srbije i vi to radite, uporno i dosledno, svih ovih godina. Zašto?
- Smatram da je to normalno, osećam da to tako treba. Volim svoju zemlju, volim svoj narod i smatram da treba da doprinesem, koliko mogu i na način na koji mogu. A doprinosim time što ću da pomognem nekom ko je tu do mene, bilo da je kolega glumac koga ću da preporučim, bilo da je film o mom gradu i mojoj zemlji. U tome vidim neku vin- vin-vin kombinaciju, gde sam u plusu i ja kao umetnik i moja zemlja i moj grad, ali i moje kolege iz Rusije kojima sam zahvalan na tome što pristaju na takve moje ideje.
Nastavak filma „Južni vetar“, „Ubrzanje“ uskoro stiže pred publiku. Najavljeno je da je u odnosu na prethodni sve podignuto na viši nivo.
- „Južni vetar“ je autentična priča, film je vrlo dinamičan, vrlo emotivan, vrlo duhovit. Verujem da smo snimili dobar film , bolji od prvog dela. Često sam vraćajući se kući sa snimanja imao onaj osećaj `danas smo snimili dobru scenu`. Biće to filma u pokretu koji će izmestiti junake iz njihovog uobičajenog načina života, i verujem da će biti jedna veoma zanimljiva filmska priča koju će ljudi rado da gledaju nekoliko puta.
Da su popularni ljudi često na udaru raznih zloupotreba, potvrdile su nedavno i „vaše slike“ sa ratišta u Nagorno- Karabahu. Da li ste uopšte spremni za takva podmetanja, da li ste bili iznenađeni?
-Bilo je iznenađujuće, čak i za mene, iako sam spreman na svakakvu vrstu zloupotrebe. Nije novo da često izlaze naslovi gde stoji moja slika i navodni intervju i stvari kakve ja nikada ne bih rekao. Ali, to je više pitanje ukusa onog koji to uređuje. Mi se danas nalazimo u sferi života gde je sve na prodaju i gde nije važno šta ćete da kažete nego koliko ćete imati klikova.
Čime se borite protiv tih zloupotreba, ali i laži, primitivizma, obamana za koje kažete su ono što najdublje prezirete?
-Borim se radom. Stvaranjem.
