Svako od majstora, a pravih majstora zaista nema mnogo u moru fudbalera, imao je svoje posebne karakteristike koje su ga i činile majstorom.
U poslednjih desetak godina način na koji Kristijano Ronaldo šutira slobodne udarce postao je tema za naučne sudije, ali je i pre njega bilo igrača sa unikatnim stilom koji je bio neuhvatljiv za golmane.
Jedan od najvećih reprezentata magije slobodnjaka je Dejvid Bekam, čovek koji je redefinisao pojavu fudbalera i doveo igrače sa zelene podloge u sferu šou-biznisa i na najvišu lestvicu popularne kulture.
Beks je briljantno izvodio slobodne udarce, gde god da je igrao, a nigde pozornica nije bila mala.
Svoju veštinu je dokazao najpre u Mančester junajtedu, potom je „zaludeo“ Madrid u dresu Reala, da bi se potom prošetao kroz Los Anđeles, Milan i Pariz.
„Bekam šutira loptu stranom palca stopala. Ne šutira punim stopalom, izbegavao je to. Njegove lopte se dodatno vrte zbog položaja stopala, a dobijaju i visinu jer on spušta svoja ramena prilikom šuta. Ključ je u tome što on nije šutirao punom snagom“, navodi se u jednoj od analiza.
Potpuni šok za svetsku javnost bilo je otkrivanje informacije da je Bekamova leva noga nešto kraća nego desna, što je dodatno uticalo na njegov balans pri šutiranju slobodnjaka, iako mu je pravilo probleme sa obućom jer je često morao da nosi kopačke bez uložaka.
Apsolutni čarobnjak slobodnih udaraca bio je Žuninjo Pernambukano, čovek koji je na taj način postigao čak 77 golova.
„On je bio moj uzor. On je bio prvi igrač koji je navodio loptu da igra u vazduhu posle slobodnog udarca. Ja sam samo preuzeo formulu. Uvek sam bio dobar u slobodnjacima, ali kao dete nisam imao dovoljno snage za šut. Na malom fudbalu nisam postizao mnogo golova, ali sam onda počeo da rastem“, naveo je Žuninjo.
Brazilac je koristio različite načine šutiranja, a njih su određivale okolnosti na terenu.
Ako je lopta bila bliža golu, on bi se odmakao tri koraka i potom krenuo u trk, gledajući u loptu, pa metu i posle ponovo u loptu.
„Levom nogom je kreirao dodatnu snagu, a loptu je pogađao na takav način da joj je davao i nežan, ali i oštar udarac kojim je stvarao zanimljivu kombinaciju felševa. Kod dužih distanci, šutirao je zaletajući se pravo ka lopti, često koristeći puno stopalo pri šutu“, navodi se u analizi.
Brazilac je u svet fudbala uveo novu disciplinu, pametnog šutiranja, što je postalo opsesija za još jednog genijalog izvođača slobodnjaka – Andreu Pirla.
„Eureka momenat za mene se dogodio dok sam sedeo na toalet-šolji. Veoma romantično, ali šta ćete. Bio sam opsednut mišlju da provalim kako Žuninjo šutira. I shvatio sam, magična formula je bila u tome kako se šutira lopta, a ne gde se šutira. Došao sam do saznanja da samo tri Žuninjova prsta dolaze u kontakt sa loptom, a ne celo stopalo kako sam pretpostavljao“, napisao je Pirlo u svojoj autobiografiji.
Sledećeg dana je preskočio okršaj u video-igrici sa Alesandrom Nestom i otišao pravo na trening.
„Nosio sam mokasine, nisam hteo da obujem kopačke kako bih potvrdio teoriju do koje sam došao. I poslao sam loptu pravo u ispod mesta gde se spajaju prečka i stativa. Neko mi je dobacio nešto. Šutnuo sam i sledeći slobodnjak. Otišao je na isto mesto. Ideja svega je da se lopta šutira od ispod, sa tri prsta. Noga mora da bude ispravljena i opuštena za kompletan zamah. Tako se lopta ne vrti u vazduhu, već samo kreće da pada. I tada se rotira. Ako pogodim loptu kako sam zamislio, golman nema šanse“, istakao je Pirlo.
To je dugi niz godina bio Siniša Mihajlović, čovek koji je na jednoj utakmici uspeo da postigne tri gola iz slobodnjaka.
„Slobodnjake sam vežbao još kao dete, imao sam gvozdenu kapiju ispred kuće, ustajao sam u sedam sati ujutru i šutirao, iznova i iznova, ceo dan. Moj otac je morao da menja ogradu posle dva ili tri meseca jer je bila polomljena, a komšije su bile besne jer nisu mogle da spavaju. Igrao sam fudbal zbog slobodnih udaraca. Oni su za mene bili kao pranje zuba. Za mene je slobodan udarac fudbal, da nije bilo njih možda ne bih igrao. Sada kada ne mogu da šutiram slobodnjake kao da je deo mene mrtav. Sve bih dao da sam na mestu mojih igrača koji izvode slobodnjake“, govorio je Mihajlović.
Za razliku od Žuninja, on je imao samo jedan način pripreme za šut, ali i mnogo varijacija pri udarcu.
„Bez obzira da li sam šutirao sa 18 ili 30 metara zalet mi je uvek bio isti, tako golman nije znao gde ću šutirati. Golmana sam gledao do poslednjeg momenta. Koristio sam sve vrste udaraca, kada sam šutirao preko zida udarao sam donji deo lopte. Lopta bi išla visoko, visoko, a onda bi pala. S druge strane, kada sam šutirao pored zida, udarao bih loptu unutrašnjim delom stopala, lopta bi se vrtela i imala je snagu“, govorio je Mihajlović.
Za kraj, uživajte u kompilaciji najboljih slobodnih udaraca svih vremena.
