Izložba „Ivan Radović, Crteži iz kolekcije Narodnog muzeja“, koju je priredila Blanuša, kustoskinja Zbirke crteža i grafika jugoslovenskih autora 20. veka Narodnog muzeja u Beogradu, do 6. juna može se pogledati u Kabinetu grafike nacionalnog muzeja.
Crteži od 1912. do 1942. godine
Narodni muzej u Beogradu čuva ukupno 85 crteža slikara Ivana Radovića, izvedenih tušem, olovkom, ugljenom, kao i nekoliko akvarela.
„Prvi put će biti integralno predstavljeno 67 radova koji predstavljaju značajnu celinu i ukazuju na razvoj Radovićevog stvaralaštva od početka njegovog bavljenja crtežom 1912. godine do autoportreta iz zarobljeništva 1942. godine“, navodi autorka izložbe.
Ona podseća da je veliki broj crteža Ivana Radovića u Narodni muzej stigao sredinom prošlog veka, a najnoviji oko 2000. godine.
„Oni su bili deo pregleda jugoslovenskog crteža. Neki od njih predstavljeni su tokom devedesetih na izložbi u Narodnom muzeju i na umetnikovoj retrospektivnoj izložbi u Galeriji SANU 1971. Međutim, ovo je zaista prvi put da se integralno izlaže gotovo čitav opus iz Narodnog muzeja u Beogradu“, napominje kustoskinja i dodaje da je Radovićeva zaostavština veoma bogata: čak 2.000 crteža je njegova supruga Olga zaveštala Galeriji SANU nakon njegove smrti.
Besprekorni aktovi i živi pejzaži
Osnovno polazište u pripremanju ove izložbe i pisanju kataloga bilo je, prema rečima autorke, da kroz crteže iz zbirke sagledamo kako se kretala Radovićeva unutrašnja stvaralačka energija i da od crteža do crteža shvatimo koliko je odmicao od nekih svojih postulata i koliko se menjao.
„On se dosta menjao i u slikarstvu i crtežu i tokom pet decenija stvaranja kretao se od kubizma do intimizma i poetskog realizma“, objašnjava Blanuša.
Njegov crtački opus se može podeliti uslovno rečeno na dve grupe.
„Kada radi aktove i studije po modelu, njegov crtež je besprekoran. Upućuje na dobro poznavanje anatomije ljudskog tela, međutim ti crteži deluju rutinirano, školski, u njima nema nikakve proizvoljnosti. S druge strane mnogo više životnosti, ekspresije, istine, Radović pokazuje u crtežima pejzaža, salaša, vojvođanskih đermova, krošnji drveća. Površnim posmatranjem tih radova može se steći utisak kao da on šara. Njegovi potezi jesu takvi. Nekada podsećaju i na dečije crteže, međutim u tome itekako ima atmosfere ambijenta i životnosti i istinitosti koju svaki umetnik želi da pokaže“, ističe Blanuša.
Prikazi naizgled nebitnih detalja
Crteži Ivana Radovića nastali su kao prikaz segmenata života i prirode, za koje je umetnik verovao da su nosioci onoga što čeka da bude prepoznato.
„On je otkrivao one za običnog posmatrača, naizgled, potpuno nevažne stvari, a i sam je rekao da nije bilo pojave ili situacije koju nije predstavio na svom crtežu. Pejzaži pored puta, drveće pored koga prolazi konjska zaprega, verovatno ne bismo ni zapazili takav prizor. Ali kada stanemo pred njegovo delo razmišljamo ne samo o crtežu nego o umetniku koji je uspeo da prenese na nas atmosferu motiva koje je predstavio. To govori da je on bio lirska priroda, poeta vojvođanskih pejzaža, u slikarstvu podjednako kao i u crtežu. Kroz crtež je prolazio svom snagom svog bića, uvek u težnji da svet oko sebe tumači snagom svog unutrašnjeg doživljaja i da na taj način izaražava naintimnija i najdelikatnija osećanja“, pojašnjava autorka izložbe.
Njegovo crteži često deluju kao da su potpuno proizvoljni, ali iza toga sakrivala se duboka emocija.
„Govorio je da je znao nekad i po desetinu crteža da napravi i da je delovalo lako kao da ih je uradio u trenu. On jeste bio umetnik koji je vrlo lako radio te crteže, upravo kada je radio slobodno, kada nije razmišljao o kompoziciji ili formatu na kome crta pa se dešavalo da je morao da sužava figuru. Tako imamo stojeći ženski akt gde je glava okrenuta potpuno u stranu jer nije mogla da stane na papir. Vidimo predimenzionirane noge i ruke baš nalik dečijim crtežima. Svi oni nose dozu spontanosti, ali i određene promišljenosti i želju umetnika da svoje doživljaje prenese na posmatrača“, kaže kustoskinja.
Urođeni optimizam
Crteži u velikoj meri doprinose razumevanju Radovićevog slikarstva.
„Crteži su mu poslužili da u slikarstvu pronađe adekvatan izraz, a dešavalo se da slikarstvo probudi u njemu one najtananije emocije koje je onda prenosio putem crteža. Neki od njegovih crteža bili su samo skice za slikarska dela, ali jesu bili i njegova autentična samostalna dela i ovom izložbom želimo da pokažemo Radovića kao crtača. Čak i kada nisu bili inspirisani nekom temom ili motivom, ti crteži su nosili dozu ekspresivnosti i predstavljaju njegova uspešna crtačka dela“, kaže Blanuša.
„Mislim da kroz 67 njegovih radova itekako možemo da steknemo predstavu o Radovićevom stvaralaštvu i urođenom optimizmu koji je širio, kao i o tome kako je tekao njegov razvojni put od početaka u gimnaziji, preko Akademije u Bidimpešti, Praške akademije, školovanja u Parizu i u drugim centrima svetske umetnosti“, dodaje Evgenija Blanuša.
Pročitajte još:
