Sa Medlin Olbrajt na mestu, na primer, specijalne izaslanice predsednika Džozefa Bajdena za pregovore Beograda i Prištine nestala bi čak i ona poslednja, teoretska i hipotetička šansa da Srbija pristane na nezavisnost Kosova.
Jer žena koja je gnevno vikala „odvratni Srbi“ i sladostrasno podgrevala što žešće bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine, ne bi dala Beogradu i srpskim političarima ni zrnce šanse da spasu obraz i čast niti bi im ponudila bilo kakve požarne stepenice i izlaznu strategiju.
Sa Medlin Olbrajt, što smo potpuno iskusili kao nijedna evropska zemlja i što vidimo i sada iz njenih sve glasnijih izjava i najava, ne bi bilo mimikrije, natezanja, trgovine, razgraničenja, srednjih i kompromisnih rešenja.
Bivša državna sekretarka Amerike hoće sve: potpuno poniženje Srbije, odustajanje od svakog milimetra Kosova, predaju države na poslužavniku, transparentnu izdaju pod reflektorima i na otvorenoj sceni, bespogovornu kapitulaciju.
Olbrajtova koja je prve godine života provela u Beogradu, u jednoj kući nedaleko od Vukovog spomenika, sudbinski je vezana za Balkan i uvek se vraćala na „mesto zločina“, nepogrešivo obeležavajući Srbe kao krivce svih konflikata.
Tako je bilo i devedesetih godina 20. veka dok je kao predstavnik SAD u UN bila neposredno politički uključena u ratna dešavanja u Bosni i apsolutno i pristrasno podržavala isključivo muslimansku stranu.
Tako je i danas, ponovo, kad njen kandidat ulazi u Belu kuću i kad učestvuje na skupovima gde se najavljuje gaženje Dejtona, precrtavanje Republike Srpske i potpuna unitarizacija i sarajevizacija Bosne i Hercegovine.
Dakle, i na toj temi sa Medlin Olbrajt su Srbi potpuno načisto i ne može im se podmetnuti nikakva nagradica niti bajka o multietničkoj zemlji da bi odustali od istorijskog sporazuma kojim je okončan krvavi rat u Bosni.
Nije Džo Bajden još ni zakoračio u Ovalni kabinet, a osamdesettrogodišnja Olbrajtova promoviše glasno ideju da bi Amerika morala praktično da protera Rusiju i Kinu sa Balkana.
Izvesno je da bi, ukoliko bi Medlin Olbrajt dobila novi balkanski mandat, bez rukavica pritiskala Srbiju da uvede sankcije Moskvi i da se odrekne ruskog gasa, kineskog „Puta svile“ i svega što nema zapadni pečat i evroatlantski potpis.
I još je izvesnije da Beograd na tu naivnu i već viđenu vašingtonsku priču koju je bespovratno pojelo vreme, neće pristati.
Zašto je onda, pitaće se neko s pravom, Medlin Olbrajt najbolje rešenje za Srbiju.
Pa zato što ona idejno živi još u 1999. godini kad je NATO još mogao da bombarduje gradove i ubija decu i u srcu Evrope kad god mu se neko ne dopada.
Ona kao da je prespavala činjenicu da Amerika više nije jedina sila na svetu, a da će za koju godinu, prema svim relevantnim pokazateljima, izgubiti i ekonomski primat na planeti.
Ona živi u šarenom svetu iz epohe kad je bila moćna i ne vidi da Amerika nije više zemlja demokratske svetlosti koja „izvozi“ slobodu, već je podeljena do ivice građanskog rata, sa obrisima medijskog totalitarizma, kompromitovanim izborima i institucionalnim rastakanjem.
Ona previđa Bregzit, ne vidi da se EU podelila, povila do zemlje pod teretom modernih izazova i da mnogi evropski lideri i državnici više neće skakati mirno u stroj kad oni puknu prstima sa one strane Atlanskog okeana.
Zato je potpuno nemoguće da Srbija prihvati te bisage pune nerealnih zahteva, ucena i snova Medlin Olbrajt.
Te njene poruke lažne snage deluju groteskno i nezgrapno krajem 2020. godine, kao kad bi se Roki u ko zna kom filmskom nastavku, posle više decenija, opet vratio u ring i očekivao da ga se neko plaši.
A najlakše je i Srbiji i Srbima danas da odbiju nešto što nije u skladu sa epohom, svetskim trendovima, nešto što je prevaziđeno, potrošeno, iscrpljeno, a i dalje ponižavajuće do krajnjih granica. Nešto što nema veze sa realnošću.
Nekad je moćna Medlinka pretila bombama ako nešto ne potpišemo, danas bi, kad se svet potpuno geopolitički prekomponovano, i pomisao na tako nešto delovala pomalo tragikomično i karikaturalno.
Zar ne?
