Nekada član stručnog štaba reprezentacije, a sada trener Vojvodine, 1998. godine je iz Partizana prešao u Budućnost i postao prvi trener u ambicioznom projektu koji je trebalo da kao rezultat donese titulu šampiona Jugoslavije.
I Nikolić je to uspeo već u prvoj sezoni, sa timom sastavljenim od domaćih igrača, Budućnost se prošetala kroz jugoslovensku ligu, nije imala poraz u regularnom delu, a kasnije je u finalu sa 3-0 u seriji pobedila Partizan.
Brkić je bio važan šraf u tom timu, a Nikolić je uoči te sezone insistirao da on obuče dres podgoričkog tima.
„Haris je kod mene igrao, ja sam doveo njega, Dejana Tomaševića i Vladimira Kuzmanovića iz Beograda, nisam hteo stranci da dolaze, hteo sam da to budu moji igrači, domaći igrači, kao što sada imam to ovde u Vojvodini. Imali smo iste ciljeve, tu su bili kvalitetni igrači, igrali su, borili se...“
Naredna sezona, nažalost, donela je rastanak Nikolića i Brkića – Haris je odlučio da se vrati u Partizan, a nešto više od mesec dana posle toga našao se na meti oružanog napada koji nije preživeo.
„U svakoj sredini treba pronaći sebe profesionalno... Igrao je Haris dobro jedno vreme u sezoni, ali je odlučio da napusti klub, nešto se razočarao, nemam pojma... Mi smo otišli u Italiju na gostovanje bez njega i on je otišao...“
Ubrzo je i Nikolić napustio Podgoricu, ali mu u sećanju, čak i 20 godina posle toga, ostaje Brkićev jedinstveni stil igre.
„Ma, najveći potencijal... Ja ne mogu da zaboravim njegov onaj cik-cak korak. Baš je moderno igrao. Njega su ranijih godina gurali na plejmejkera, kod mene je igrao na poziciji dva, kao bek i pomoćni plejmejker. Igrao je dobro, kažem, neviđeni potencijal, kad krene u prvi korak...“
Zbog svega toga, Nikolić je želeo da Brkić bude u njegovom timu, imao je ideju i uspeo je da je realizuje.
„Ja sam izabrao njega, Tomaševića i Kuzmanovića iz Beograda, kažem, nisam hteo da se dovode strani igrači, a i svi su bili adekvatno plaćeni. U to vreme niko nije verovao da će u Podgorici moći da se napravi takav tim, veliki tim, ali sam ih ubedio da dođu“.
Tog 12. septembra 2000. godine Brkić je ranije napustio trening Partizana, nije se dobro osećao i dobio je dozvolu da ode.
Ispred hale „Pionir“ ga je sačekao naoružani napadač i ispalio dva hica u njega...
Brkić je zbog teških povreda glave preminuo tri dana kasnije, a počinioci tog zločina nikada nisu pronađeni.
„To je bilo veliko neprijatno iznenađenje... Nisam mogao ni da pretpostavim, niti je bilo ko pričao bilo šta. Kao grom iz vedra neba... Sportista čovek, trebalo je da igra i za reprezentaciju dalje, da neko pretpostavi da će nešto tako da se desi, ma kakvi...“, zaključio je Nikolić.
► Hteli su da Harisa više nema
► Mića Berić za Sputnjik: Ni sa kim se nisam razumeo kao sa Harisom
