U večeri 12. decembra 2000. godine ispred sportske dvorane, tada zvane „Pionir” hicima iz vatrenog oružja teško je ranjen, u tom trenutku, košarkaš Partizana.
Haris Brkić, tri dana kasnije, preminuo je u bolnici.
Dve decenije od momenta kada je policijska istraga počela uzroci nasilne smrti 26-godišnjaka, u javnosti pominjanom isključivo uz funkciju sportiste, nisu utvrđeni.
Protok vremena i događaji ukazuju na to da ni neće biti jer je možda već za sve isuviše kasno, pravda se ovde, kao i u drugim slučajevima iz tih godina pokazala kao nedostižna, ali sa jednom razlikom - Haris nije bio prepoznat kao pripadnik miljea koje probleme rešava oružjem.
U tom vremenu ih je bilo mnogo, u Beogradu su te 2000. godine, u kojoj se dogodila promena režima, u delu javnosti predstavljena kao demokratska smena vlasti, dogodio dvocifreni broj ubistava osoba prisutnih u javnom životu.
Devedesete u dvehiljaditoj
Pre 5. oktobra su stradali Željko Ražnatović, ministar odbrane Pavle Bulatović, direktor JAT Žika Pavlović, kriminalaci Zoran Davidović, Zoran Uskoković...
Haris nije pripadao tom društvu, zbog čega je inicijalna pretpostavka bila da je bio žrtva razbojnika koji je hteo da otuđi nešto od imovine
Zatim, pojavila se spekulacija je bio kolateralna šteta nespretnog atentatora koji je pogrešio metu i usmrtio drugu osobu.
Obe teorije su pale u vodu, Brkićev automobil nije oštećen, niti je nešto ukradeno, a broj ljudi visokih dva metra u opštoj polulaciji nije toliki da ih je lako zameniti.
Sve što je Haris sa sobom nosio na trening na koji je kasnio i sa koga je izašao ranije pošto je stručni štab Partizana ustanovio da je pod tremorom i van stanja za fizički napor, ostalo je iza njega.
Iza ubice nije ostalo - ništa, nikakav trag, čaure, svedoci.
Ništa.
„Na mestu zločina nisu pronađene čaure”, glasio je izvod iz izveštaja prenetog na gradskoj televiziji Studio B.
Svedoče savremenici, smena vlasti je ostavila u stanju vakuuma kompletan državni aparat, Mirko Marjanović je 15 dana posle revolucije predao resor Ministarstva unutrašnjih poslova, trojnom kolegijumu ministara.
To telo su činili Stevan Nikčević, kadar SPO, kasnije blizak svim režimima, Božo Prelević iz DOS, te Slobodan Tomović, ispred SPS.
Nesređenost sistema, ostaci prethodnog, dečije bolesti novog, uticaj zainteresovanih i interesnih strana, govore savremenici, smestile su sve segmente društva, pa i javnu bezbednost u stanje tihog bezvlašća, ali bučne pucnjave i nespretnog sakupljanja delića slagalice.
Jedan je ukazivao na Brkićev iznenadni povratak u Partizan, klub u kom je doživeo afirmaciju i stekao status povremenog reprezentativca države, svega nekoliko meseci pošto je potpisao ugovor sa moćnom i ambicioznom ekipom Budućnosti iz Podgorice.
Odlazak od kuće
Uz jednu godinu pauze zbog pozajmice Borcu iz Čačka, Brkić je sedam sezona nosio crno-beli dres, bio kapiten i lider generacije, ali je 1999. godine doneo odluku da pređe u tabor velikog rivala.
Klub iza kojeg je stajala republička vlast na čelu sa Milom Đukanovićem imao je najbolji tim u saveznoj državi i mogućnost da plati i dovede igrače po želji, naročito sa teritorije zajedničke države.
Novac je bio deo treće teorije o ubistvu po kojoj je Haris u Crnoj Gori bio meta pripadnika podzemlja, a uz priču su išli i termini „reketiranje”, „kamata” uz navodno postojanje i trećih lica.
Period u kom se sve to dešavalo, prema rečima savremenika, nije poznat, ali fakti govore da je Brkić imao odličnu takmičarsku sezonu u kojoj je bio deo šampionske ekipe.
Budućnost je slavila u sve 22 utakmice regularnog dela sezone, da bi u finalu plej-ofa sa maksimalnih 3-0 u seriji pobedila Partizan i osvojila titulu šampiona Jugoslavije.
Strašan je to bio tim, trener Miroslav Nikolić je na raspolaganju imao, između ostalih, Vlada Šćepanovića, Dejana Radonjića, Dejana Tomaševića, Milenka Topića, Vladimira Kuzmanovića...
Brkić je i sledeću sezonu započeo u crnogorskom timu, na četiri meča u Evroligi je beležio prosečno po deset poena i više od dve asistencije, što ne ukazuje na to da imao status sporednog igrača.
Iznenada je došlo do raskida saradnje, njegovog odlaska iz kluba i povratka u Partizan, u tom trenutku jedinu ekipu koja je mogla da pomisli da pokuša da parira crnogorskom gigantu.
Pokušaj bekstva od smrti
Pre ubistva odigrao je tri utakmice, u crno-belom dresu sa brojem četiri, umesto petice koja ga je proslavila i unela u srca navijača Partizana.
Savremenici kažu da na poslednjoj bio loš, a dan 13. septembra koji nije dočekao trebalo je da sa ekipom putuje u Istanbul, na gostovanje ekipi Efesa.
Sa večernjeg treninga je izašao ranije i postao žrtva oružanog napada.
Dvadeset godina o tome se ne zna ništa, jednako kao i 15. septembra 2000. godine kada je Brkić preminuo u bolnici od posledica ranjavanja u glavu, sa dva metka.
To ukazuje samo na nameru da se žrtva ubije, što nije svojstveno kradljivcima automobila i vrednih stvari, a nije lako poverovati u verziju po kojoj je dvometraš bio kolateralna šteta, prevashodno zbog činjenica o povredama.
Onaj ko je želeo da Haris bude mrtav nikada verovatno neće biti pronađen, niti će teorija o tome da pojmovi „novac”, „pozajmica”, „podzemlje”, „treće lice” i „kamata” imaju veze sa tim moći da bude potvrđena ili demantovana.
Sigurno je samo jedno - bar tih nepunih osam godina ljubitelji košarke na jugoslovenskim i evropskim igralištima mogli su da uživaju u veštini i potezima momka rođenog u Sarajevu.
U košarkaškim majstorijama sina iz mešovitog braka koji nije doživeo svoj zenit, ni u profesionalnom ni u ljudskom smislu.
► Svet je upoznao Alekseja Pokuševskog – i to pred Gregom Popovićem /video/
► Partizan kroz dramu i preokret do pobede nad Megom!
► Albanija izbačena – Srpkinje zvanično na Evropskom prvenstvu!
