„Ono na šta Dežulović nema pravo je da jednog od najvećih srpskih vladara, u Srbiji, naziva baronom Minhauzenom. Bar ne u Srbiji. To je ruganje ne samo našem narodu već i istoriji. Nazivajući Stefana Nemanju Minhauzenom on kaže da je srpska istorija laž“, istakao je Vesić, reagujući na stavove koje je Dežulović prvo izneo u intervjuu „Nedeljniku“, a potom praktično ponovio za portal „Nova“.
Dežulović je, naime, rekao da Beograd nije bio velegrad zbog svoje arhitekture, a da je ono što ga je činilo ozbiljnom evropskom metropolom, različiti ljudi sa svojim divnim, različitim idejama, a ne zgrade zadužbina i ambasada. Potom je nastavio:
„Kao što ga danas ne čine oni čudovišni betonski hangari i lažni bronzani baroni Minhauzeni koje gospodin zamenik selonačelnika vidi kao moju hrvatsku ljubomoru. Kako je glup. Pa takvih Nemanjića i Imanjića mi u maloj, lažnoj seoskoj Hrvatskoj imamo za Skoplje i Beograd zajedno. I još nam ostane bronze za Tuđmanjiće“.
Vesić, u odgovoru hrvatskom novinaru i kolumnisti, konstatuje da po Dežuloviću srpska istorija ne postoji za razliku od „velike hrvatske istorije“.
„Srbija nema istoriju ali je kako nas uči Dežulović ima Hrvatska kojom od početka 12. veka gospodare vladari, ‘Nemanjići i Imanjići’ ali stranci. Razni Arpadovići, Anžujci, Habzburzi, Jagelonci pa sve do nesrećnog Tomislava Drugog koga je postavio Ante Pavelić u dogovoru sa Musolinijem i italijanskom kućom Savoja vladali su Hrvatskom. Dakle, slobodno Dežuloviću podižite spomenike svojim vladarima, ‘Nemanjićima i Imanjićima’, samo što je problem što nisu bili Hrvati. Kakav god spomenik da podignete svojim stranim vladarima mi se skulpturi nećemo rugati onako kako se vi rugate Stefanu Nemanji“, istakao je Vesić.
Vesić dodaje da nije pravedno staviti Dežulovića, kog naziva duhovnim provincijalcom i prostakom, u isti red sa stanovnicima Beograda Tinom Ujevićem, Antunom Gustavom Matošem, Gustavom Krklecom ili Ivanom Meštrovićem, kao i da nije zaslužio ni društvo Džonija Štulića, ni Splićanina Dina Dvornika, koji je prvi koncert održao baš u Beogradu.
„Niko od Dežulovića ne traži da voli Beograd. On Beograd iskreno mrzi, sa strašću Ežena de Rastinjaka koji u Balzakovom romanu ‘Čiča Gorio’ gleda sa uzvišice groblja na Pariz i uzvikuje: ‘A sada je na nas dvoje red!’.
Vesić je neprimerenim ocenio i to što se Dežulović poredi sa nobelovcem Peterom Handkeom koji, kako je naglasio, iskreno voli i Beograd, i Srbiju i koji je bio spreman da plati cenu podrške Srbiji, „kao što Dežulović sada naplaćuje pljuvanje po Beogradu i Srbiji“.
„Ali, to je oprobani recept da uspeš i zaradiš u Hrvatskoj. Shvatio je to konačno Dežulović“, konstatuje Vesić.
Vesić je prokomentarisao i navode Dežulovića da su Beograd poseljačili i uništili Momo Kapor i Bora Đorđević.
„Eto konačno smo saznali ko je kriv što je Beograd srpski grad a gledajući očima Dežulovića to znači ‘seljački’. Jer oni u Hrvatskoj tako doživljavaju Srbe, kao seljake na traktorima po kojima još treba bacati ili bombe ili fekalije, kako je kome volja. I to nam kaže, čovek u čijem gradu, koji je inače velegrad za razliku od beogradskog sela, još postoji zloglasni objekat koji se zove ‘Lora’, stravičan logor za Srbe u kojem su mučeni i ubijani“, naveo je Vesić.
Problem za Dežulovića je što će Beograd uvek biti velegrad, istakao je Vesić.
„Zašto je Beograd tako veliki? Ne znam kako da vam objasnim. To vam je kao sa romanima ‘ozloglašenog pisca koji je poseljačio Beograd’, kako Dežulović kaže, Momom Kaporom. Kada je napisao trilogiju o Sarajevu (Čuvar adrese, Poslednji let za Sarajevo i Hroniku izgubljenog grada), koja je inače zabranjena u tom gradu, jedan švercer je prokrijumčario te knjige na buvljak. ‘Šta će vam to đubre’, pitala ga je jedna starija gospođa? ‘A šta ćete, gospođo, traži se’, odgovori joj prodavac. E tako ti je moj Dežuloviću sa Beogradom. Šta da radimo, traži se!“, zaključio je Vesić.
Dežulović je u razgovoru za portal „Nova“, između ostalog rekao i da se Beograd, kako je kazao, sam ubio.
„Nije ga ubio nijedan nesretnik s Kosova ili iz Krajine, Beograd je ubio Momo Kapor, ubili su ga prvosveštenici njegova asfalta, kojekakvi Minimaksi, Bore Đorđevići i sličan, vrlo gradski otpad. Došljaci nisu samo bogatstvo grada, došljaci su sam njegov smisao: u najkraćemu, grad i nastaje kad u kasabu dođu došljaci“, mišljenja je Dežulović.
