Učinio je to tako što je, bez rasprave o sadržini i bez iznošenja argumenata i dokaza, odbacio tužbu koju je država Teksas podnela pred Vrhovnim sudom tužbu protiv Pensilvanije, Mičigena, Viskonsina i Džordžije – četiri kolebljive države u kojima je Bajden proglašen za pobednika – uz tvrdnju da takav ishod predstavlja rezultat izborne prevare. Pa je stoga tražila da pobeda Džozefa Bajdena, koju su najpre proglasili mediji a zatim i njegova kampanja i nadležni zvaničnici, bude preokrenuta u korist aktuelnog predsednika.
Nezakonite promene izbornih pravila
Teksasu se u ovoj tužbi bez presedana potom pridružilo još 17 saveznih država. Kao i Trampova kampanja, a uz nju i preko 100 republikanskih članova Kongresa, čime su želeli da pokažu da ne nameravaju da pokorno prihvate izborni poraz, to jest, krađu pobede koju veruju da su ostvarili 3. novembra.
Na stranu tuženih pak stalo je 20 država i okrug Kolumbija u kome se nalazi prestonica Vašington.
U osnovi tužbe koju je podneo Teksas stajala je tvrdnja da su sve četiri tužene države nezakonito promenile svoja izborna pravila uoči ovih izbora, i da su time stvorile uslove za izborne neregularnosti koje su se potom i dogodile. Pri čemu upada u oči jedna pravilnost: sve četiri države omogućile su verifikaciju glasova upućenih poštom bez provere potpisa kojima se potvrđuje njihova autentičnost; a upravo su ovakvi glasovi, prebrojavani u sred postizborne noći bez prisustva republikanskih posmatrača, preokrenuli rezultat u Bajdenovu korist...
Ni mudrosti ni hrabrosti
Tek, ispravnom se pokazala prognoza agencije „Rojters“, koja je u svojoj analizi najavila odbacivanje „apsurdne“ i „smešne“ tužbe. Dok je s druge strane Donald Tramp ocenio da sudije Vrhovnog suda nisu imale „ni mudrosti, ni hrabrosti“.
I uopšte nije nezamislivo da je Tramp u ovoj svojoj dijagnozi u pravu; da sudije Vrhovnog suda jednostavno nisu imale hrabrosti da se drugačijom odlukom suprotstave atmosferi koju su kreirali mediji glavnog toka, tradicionalno naklonjeni baš svakome ko je protiv Trampa, svojim tvrdnjama da pravni postupak koji je poveden predstavlja puč. A „nekoherentnost i nedostatak kompetentnosti u pokušaju da se puč izvrši ne menjaju njegovu prirodu“, kako je ustvrdio magazin „Atlantik“. „Trampov puč“, uveravao svoje čitaoce i „Njujorker“, dok je, samo naizgled nasuprot tome, „Vašington post“ ocenio da to „nije puč, čak ni loš puč“, već „farsični pokušaj“ da se obori rezultat izbora.
400 miliona dolara
Ili pak prave pučiste ipak treba potražiti na drugoj strani? „Vašington tajms“, naime, otkrio je da je vlasnik „Fejsbuka“ Mark Zakerberg, preko jedne neprofitne organizacije, donirao 400 miliona dolara za potrebe rada biračkih odbora širom SAD; gotovo isto toliko je i Kongres podelio saveznim državama za sprovođenje izbora. A deo tog Zakerbergovog novca sada će biti upotrebljen da se plate advokati koji pred sudovima brane utvrđene izborne rezultate. Dok „Jutjub“ istovremeno zvanično obaveštava svoje korisnike da je s platforme počeo da uklanja sadržaje koji dovode u pitanje zvanično proglašene rezultate, u njihovom svetu izvitoperene, virtuelne demokratije sumnja nije dopuštena...
Uloge Marka Zakerberga i Vrhovnog suda SAD u američkim predsedničkim izborima bili su tema „Novog Sputnjik poretka“ čiji su gosti bili istoričar i publicista Srđa Trifković i analitičar Branko Pavlović.
Formalni razlozi
Pokušaj Teksasa da pred Vrhovnim sudom tuži četiri kolebljive države zbog rezultata izbora bio je bez dosadašnjeg presedana. Međutim, bez obzira na to, smatra Srđa Trifković, „Vrhovni sud morao je da uzme ovaj slučaj u razmatranje zato što druga vrsta presedana i te kako postoji, budući da je u prošlosti već postupao u slučajevima tužbi među saveznim državama koje su podnošene nekim drugim povodima. Vrhovni sud je jedina instanca koja je za to i nadležna.“
Tužba je, objašnjava Branko Pavlović, „pokušala da dokaže da izborna pravila uoči izbora u ove četiri države nisu promenili organi koje je ustav za to ovlastio – njihova zakonodavna tela – već organi izvršne vlasti koji na to nisu imali pravo. A onda je, iz nelegalne situacije koja je na taj način stvorena, i proistekao veliki broj, zapravo, nelegalnih glasova, koji ne bi smeli da budu uključeni u izborni rezultat.“
Vrhovni sud Amerike, međutim, nije prihvatio svoju nadležnost, te ovo pitanje nije ni uzeo u razmatranje.
Kontinuirani puč
Da jeste, i da je presudio u korist tužitelja, Tramp bi imao otvoren, Ustavom SAD predviđeni put da ga Kongres izabere za predsednika, jer se glasa po državama a republikanci ih predvode 27 od ukupno 50...
„I to zasigurno ne bi bio puč, jer nisam čuo za takav puč u kome se neko obraća nadležnim državnim organima sa zahtevom da učine ono što je zakonom i predviđeno“, komentariše Pavlović.
„Takvim optužbama na račun Trampa“ – zbog kojih je eventualna sudska presuda u njegovu korist unapred pretvorena u nemoguću misiju – „zapravo su njegovi protivnici izvršili puč, uostalom, po matrici uspostavljenoj prvog dana posle poraza Hilari Klinton 2016. godine,“ napominje Srđa Trifković. „Jednostavno, oni Trampa nikada nisu želeli da prihvate kao legalno izabranog predsednika, i iz toga je i proistekla kontinuirana histerija oko navodnog ruskog uplitanja, pa je usledio izrežirani skandal oko Trampovog razgovora s ukrajinskim predsednikom Zelenskim zbog koga je organizovan impičment, usledile su optužbe oko korone, nasilni protesti po ulicama velikih američkih gradova... Krađa izbora predstavlja finale tog udruženog zločinačkog poduhvata.“
Zakerbergova investicija
A s tim u vezi postavlja se i pitanje nesebičnog doprinosa Marka Zakerberga (sumnjivom) izbornom procesu u SAD, ovo pak imajući u vidu njihovo otvoreno protivljenje Trampu za sve četiri godine njegovog mandata.
„S tačke gledište Zakerberga i ostalih vlasnika aktuelnog sistema, reč je o opravdanoj investiciji. Oni naime veoma dobro vide da se akumulira jedna vrsta nezadovoljstva i besa; ako bi joj dopustili da preuzme neke poluge vlasti, bila bi ohrabrena u svojoj borbi protiv sistema, i to bi vlasnike sistema na kraju moglo mnogo skuplje da košta jer bi moglo da dođe do promena koje bi njihovo bogatstvo, sa besprizornog, mogle da svedu na primereno,“ napominje Branko Pavlović.
Zaključuje Srđa Trifković: „U pitanje je bila dovedena čitava umrežena struktura moći postindustrijskog zapadnog sveta, i na test je stavljena moć te strukture da ostane na čelu. Te se zato i ne žale resursi potrebni da se taj cilj ostvari... I to bez obaziranja na mitove o američkoj izuzetnosti, svetioniku demokratije i 'novom Jerusalimu', o Americi kao moralnom lideru i modelu za ostatak sveta koje već godinama slušamo od raznih Olbrajtovih, Klintonovih i njima sličnih. Ti mitovi sada su ispali kolateralna šteta ovih događanja. I makar jedna korist od svega ovoga nalazi se u tome što će napokon, i zauvek, oni morati da budu stavljeni ad akta.“
