Voda se našla na terminskom tržištu robe na Volstritu i njena cena će varirati poput cena nafte, zlata ili pšenice. Finansijski stručnjaci uveravaju da će dolazak vode na robno tržište omogućiti bolje upravljanje budućim rizicima povezanima s tim ključnim resursom. Ističu da se cena vode u Kaliforniji udvostručila u prethonih godinu dana.
Svetska bitka za vodu
Jorgić podseća da se vodom već trguje na robnoj Čikaškoj berzi, na takozvanom spot tržištu, gde se odmah ugovara cena kupovine i odmah obavlja isporuka. Na Volstritu, pak, isporuka se ugovara za neki budući period, napominje on.
„Ovde se radi o tehničkoj, a ne pijaćoj vodi. To je voda koja se izvlači iz bunara, rezervoara, jezera i uglavnom služi za navodnjavanje u poljoprivredi i za proizvodnju električne energije. Oni su se odlučili da idu na terminsku trgovinu vodom zbog toga što se u poslednje vreme beleži velika vremenska nestabilnost, pa jedne godine bude suša, a druge godine normalno vreme. A to direktno utiče na cenu vode koja se isporučuje“, objašnjava Jorgić.
To, praktično, znači da će se sada ugovarati kupovina vode po nekoj prosečnoj ceni u više godina, a biće isporučena za ugovoreni naredni vremenski period. Ako u međuvremenu bude suše i skoči cena vode, oni će naravno biti u prednosti, ali i rizikovati ako godina bude normalana i cena vode bude niža.
Nedostatak vode, buduća realnost
Koliko god zvučalo čudno da je i voda dospela na berzu, takva vest ne bi trebalo da iznenađuje posle silnih upozorenja da će 2025. godine nedostatak vode za dve trećine svetske populacije biti svakodnevna realnost.
Do 2050. godine globalna potražnja za svežom vodom će porasti više od 40 odsto, a najmanje četvrtina svetske populacije će živeti u zemljama sa „hroničnim ili čestim“ nedostatkom čiste vode. Na to je više puta poslednjih godina upozoravao generalni sekretar UN Antonio Gutereš.
Bez efikasnog upravljanja vodenim resursima, po njegovoj oceni, rizikujemo i intenzivne sporove i povećanje tenzija među zemljama.
Koliko ljudi nema pijaću vodu?
Više od 800 miliona ljudi nema pristup ispravnoj pijaćoj vodi, a od 7,8 milijardi stanovnika naše planete, više od 2,5 milijarde nema osnovne higijenske uslove. Prema izveštaju UN, broj žitelja zemlje 2050. će porasti čak na 9,8 milijardi. Zato i ne čudi procena da će potražnja za pijaćom vodom biti gotovo dvostruko veća nego što je sada.
Iako su UN još krajem 2002. vodu proglasile „društvenim i kulturnim dobrom“, a ne ekonomskom robom, Jorgić ne sumnja da će se i pijaća voda naći na berzi. On smatra da će se to dogoditi kada velike kompanije dobiju pravo na eksploataciju ili kupe izvorišta pijaće vode.
Srbija ima više od 400 vrhunskih izvorišta
Prema stručnim istraživanjima, kako domaćim tako i stranim, Srbija ima više od 400 izvorišta zdrave i pitke vode vrhunskog kvaliteta, od čega je eksploatisano tek oko 20 odsto. To je i bio razlog da nadležna komisija UN Srbiju uvrsti među prvih pedeset zemalja u svetu koje raspolažu velikim rezervama zdrave i pitke vode. U isto vreme, registrovano je i 286 različitih tipova mineralnih, termalnih i termomineralnih voda.
Po Zakonu o vodama, one su dobro od opšteg interesa i neotuđivo su dobro u državnoj svojini. Zakon, međutim, pod određenim uslovima, dozvoljava pravo korišćenja javnog vodnog dobra, što vodeći proizvođači flaširane vode u Srbiji već uveliko eksploatišu.
Prva privatizacija fabrika vode u Srbiji dogodila se 2004. godine, kada je „Denjub fud grupa“ otkupila većinski paket akcija srpskog brenda „Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca. Potom je 2005. godine, „Koka-kola“ kupila fabriku vode „Vlasinka“. Usledile su prodaje strancima i drugih fabrika.
Izvorišta su ostala u vlasništvu države, ali koncesijama od kojih su neke na sto godina smo ih praktično otuđili. Nije nemoguće ni da flaširana voda koja se puni na izvoru čak i ne završi na našem tržištu ako neko drugo ponudi bolju cenu.
Ekonomista Nada Vidović koja se istrjno bavi pitanjem vode, svojevremeno je za Sputnjik rekla da 90 odsto resursa pijaće vode koje su date pod koncesiju ili privatizovane uglavnom kontrolišu tri svetske kompanije iz Nemačke, Francuske i Holandije i američka „Koka-kola“, ocenivši da Srbija nije iskoristila šansu koju je imala sa najbogatijim prirodnim resursom.
Ona je, međutim, upozorila da bi privatizacija punionica i izvora mineralne vode u Srbiji koje su završile u rukama stranaca mogla da predstavlja uvod u privatizaciju državnih preduzeća koja se bave vodosnabdevanjem građana.
Privatizacija lokalnih vodovoda
Pojedina državna preduzeća u lokalnim samoupravama već su ušla u posao privatno-javnog partnerstva sa stranim kompanijama zbog prečišćavanja vode, što je ulaznica u privatizaciju gradskih vodovoda, smatra Vidovićeva. A to u prevodu znači vlasništvo nad pijaćom vodom u gradovima širom Srbije. Dobri poznavaoci ove problematike koja se uglavnom drži daleko od očiju javnosti, kažu da je u zemljama u tranziciji jedan od uslova „evropskih integracija“, ali i dobijanja kredita MMF-a, bila privatizacija vode i vodovoda.
Privatizacija vodosnabdevanja, međutim, zakonom je zabranjena u Holandiji. Njihovu vodu ne daju, ali je u drugim zemljama eksploatišu pošto imaju jednu od tri najveće svetske kompanije za preradu vode.
Bogati državni fondovi, poput onog u Norveškoj, već duži niz godina usmereni su na kupovinu izvora pitke vode širom sveta, uglavnom u zemljama u razvoju, procenjujući kako nakon ere nafte dolazi era vode.
Još 2014. godine tadašnji predsednik Evropske komisije je rekao da privatizacija vode ne dolazi u obzir.
Država odlučuje o strateškim resursima
Jorgić napominje da je jedna stvar proizvodnja, a druga distribucija vode, ali i da svaka država mora da odluči šta hoće.
„To je sada pitanje vlasništva nad strateškim resursima. Ako date privatniku, to je zakonitost svuda u svetu da on gleda maksimalizaciju profita i to je to, a ako ostane javni resurs gleda se zadovoljenje potreba korisnika, a ne profit“, ističe naš sagovornik.
Niko se više i ne čudi najavama da nas čeka bitka za vodu. U jednoj studiji Pacifik instituta u Oklandu, navedeno je kako se samo od 2010. do 2013. zbog vode u svetu vodio 41 oružani sukob koji je naizgled bio verski, politički i ekonomski, ali je u suštini to bila borba za pijaću vodu. Logična posledica svega je to što je i voda dospela na Volstrit.
Pročitajte još:
